Ruski književnici brak su sklapali sa ženama koje su poznavale književnost, duboko uronjenim u umetnost svojih muževa, i kojima nije smetalo da budu u sporednoj ulozi. Živeći pod režimima koji su ograničavali slobode, borile su se sa cenzurom i čuvale zabranjene rukopise svojih muževa, često se zbog toga izlažući velikoj opasnosti. Njihovi postupci i životi stvorili su jedinstvenu tradiciju kakva se ne može naći na Zapadu.

Ovim rečima ruska autorka Aleksandra Popov uvodi u knjigu “Senke vodilje – Život i delo žena velikih ruskih pisaca”, koju je objavila kuća “Štrik”, u prevodu Marije Obradović. Pred čitaocima su biografije Ane Dostojevski, Sofije Tolstoj, Nadežde Mandeljštam, Jelene Bulgakov, Vere Nabokov i Natalije Solženjicin.

Saznajemo kako se Ana Dostojevski borila s kockarskom zavisnošću svog muža, a Sofija Tolstoj s religioznim sumnjama i poletima Lava Nikolajeviča. Jelena Bulgakov držala je svog muža uspravno dok mu je Staljin izmicao tlo od nogama, a bez Vere, Nabokov ne bi napisao nijedno svoje delo, kako je sam tvrdio. Nadežda je pratila Mandeljštama od izgnanstva do gulaga i sve njegove pesme držala u glavi i srcu. Da bi sačuvala Solženjicinovu arhivu od KGB-a, Natalija je rizikovala ne samo svoj život već i živote svoje dece.

Iako su izabrale da budu samo “fusnote u tuđem životu”, one su u svojim dnevnicima, memoarima i sećanjima, na osnovu kojih je i nastala ova knjiga, ispisale svojevrsno svedočanstvo o tome kako su senke postale vodilje.

Ana je bila dvadesetogodišnja stenografkinja kad je dobila zadatak da hvata beleške kod Dostojevskog. Autorka knjige navodi da su okolnosti njihovog susreta bile dramatične: pisac je 1866. bio u kandžama izuzetno nepovoljnog ugovora koji je od njega zahtevao da napiše ceo roman za samo četiri nedelje. U suprotnom, izgubio bi prava na svoja dela. Dvadeset šest dana Ana je hvatala beleške i kod kuće ih prekucavala. Zahvaljujući njenoj upornosti, FMD je dovršio “Kockara”.

Kada je Osip Mandeljštam poslat u gulag 1938, Nadežda je sakrila njegovu zabranjenu arhivu. Decenijama je, piše Popova, živela nomadskim životom skrivajući se od vlasti, a u životu ju je održavala misija da objavi Mandeljštamova dela i ispriča njegovu priču. Napamet je znala najveći deo njegovih pesničkih i proznih dela, koje je posle Staljinove smrti stavljala na papir. Nadežda je otkrila da pesnik nikad nije zapisao ni jedan jedini stih jer ih je ona beležila slušajući ga dok ih je stvarao.

U svom dnevniku, koji je hrabro čuvala za vreme čistki tridesetih godina, Jelena je beležila Bulgakovljeve nedaće i hapšenja njihovih prijatelja – glumaca, pisaca, reditelja i vojnih oficira. Bila mu je inspiracija za glavnu junakinju “Majstora i Margarite”, a muž joj je 1940, na samrti, diktirao reviziju svog remek-dela. Do čitalaca je ovaj roman stigao zahvaljujući tome što je Jelena sačuvala muževljevu arhivu i uspela da ga objavi dvadeset pet godina posle njegove smrti.

Za žene ruskih književnika, piše Popova, obavljanje posla stenografkinje, urednice, daktilografkinje, istraživačice, prevoditeljke i izdavačice, predstavljalo je deo tradicije. Ona zaključuje da nema jednostavnog objašnjenja zbog čega u Rusiji ove nadarene žene nisu imale samostalnu spisateljsku karijeru. Svetu su se obraćale kroz genijalna dela svojih muževa.

izvor: novosti.rs

Nema komentara