Kako znamo da je leto prošlo? Po temperaturi svakako ne, napolju je nemoguće vruće. Ne bi bilo iznenađenje da u nekom od mnogobrojnih domaćih zadataka , na temu nadolazeće jeseni, kao rane vesnike ovog godišnjeg doba, neki klinac napiše kako je početak nove sezone mnogobrojnih rijalitija zapravo pouzdan znak da je leto prošlo i da je vreme da se parkirate u svoje fotelje, dvosede, trosede . . . jer, počelo je!!!
Neću da pridodajem svoj glas horu narikača nad moralnim, intelektualnim i svakakvim drugim posrnućem Srba pred ovom rijaliti pojavom. Prosto, neću. Drugo nešto mi je privuklo pažnju, a u vezi narečenog programa. To je gospodin Kristijan Golubović – slikar, pesnik, filozof, humanista, sportista ( disciplina “ hiljade i hiljade sklekova “ ), a nadasve kriminalac.
Šezdesetih, kada je televizija počela sa radom, glavne zvezde bili su političari. Naravno, pre svih Tito, a onda i ostali drugovi. Daleko iza njih bili su sportisti, glumci i muzikanti. Muzikanti su se delili na zabavnjake i narodnjake, procenat zastupljenosti bio je otprilike , pola – pola. Kriminalci za državnu televiziju bili su isto što i vanzemaljci – priča se da ih ima, ali niko ih nije video. Estrada kao pojam mislim da nije ni postojala. Nekako u to vreme san svake beogradske / srpske / jugoslovenske bitange bio je da postane Stevica. Jer, famozni Stevan Marković, zajedno sa Milošem Miloševićem, bio je telohranitelj Alena Delona, tada zvezde u usponu. E, taj Stevica, bavio se raznim nelegalnim poslovima, ali i tuđim ženama, što je za posledicu imalo da njegov leš jednog jutra osvane na nekom đubrištu, u nekom francuskom selu.
Sedamdesetih je situacija počela neznatno da se menja. Tito i ekipa su i dalje bili glavne face, ali među muzikantima je došlo do perestrojke. Pojavljuju se prvi ozbiljni autori, prvi rok bendovi, hipi pokret i sve što ide uz to. Narodnjaci su u defanzivi i u svom prirodnom staništu – u kafanama i pod šatorima. Kriminalcima je pristup medijima i dalje bio zabranjen. Mada, oni od kalibra svakako nisu ni bili ovde. Dolazili su samo za ferije, ostatak godine su “ radili “ na Zapadu, što za sebe, što za Državnu bezbednost. Tad je glavni baja postajao izvesni Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac. Koliko se sećam, njegovo ubistvo sredinom osamdesetih, bio je “ diplomski rad “ nekog drugog kriminalca sa simpatičnim nadimkom Majmun.
Početkom osamdesetih umire Tito i ostavlja oko 22 miliona siročića u Jugoslaviji. Političari nisu više tako neprikosnovene zvezde televizije. Sve više pažnje privlače sportisti, manekenke, misice, glumci, bezobrazni klinci Novog talasa . . . Do pred kraj ove decenije narodnjaci su bili u rezervatu Ibarska magistrala, sa povremenim izletima na nacionalnim televizijama. Priče o žestokim momcima počinju da se pojavljuju u štampanim medijima, ali televizija ih i dalje tretira kao kriminalce, što i jeste opis njihovog posla.
A, onda dolaze devedesete . . . Da Vam ne oduzimam dragoceno vreme, ako ste tu dekadu propustili, pogledajte filmove Srđana Dragojevića – Lepa sela lepo gore i Rane.
Ona osobena kombinacija primitivizma, neukusa, bahatosti i površnosti, karatko nazvana estrada, počinje da preuzima sve. Muzika postaje prva žrtva ovog zloćudnog virusa. Ali, to je bio samo početak. Sve je postalo estrada ! Ulogu u ovom estradnom ludilu imali su i kriminalci. Prvo kao fanatični konzumenti iste, a onda i kao sponzori tog Novog srpskog poretka. Rat i raspad bezbednosnih službi vratio nam je kući naše najbolje sinove kriminala. I dok sam za prethodne decenije jedva uspevao da se setim po nekog imena, spisak zaslužnih u devedesetima je toliki da može da predstavlja kolumnu za sebe. I to u nastavcima. Ali, jedno ime je ostalo do danas – Kristijan Golubović.
Od cele ekipe sabraće kriminalaca iz kultnog dokumentarca Vidimo se u čitulji, mislim da Kristijan jedini još uvek koji miriše cveće sa ove strane. Ostali su se davno sreli u čitulji, kako je naslov filma i sugerisao. Ovih dana su Kristijan i televizija sa nacionalnom frekvencijom napravile pun krug. Game over! Došli smo do kraja. Čovek koji mi je, uzgred budi rečeno , još i pomalo simpatičan, postao je glavna zvezda jednog rijalitija. Etrada je dovela posao do kraja. Najpoznatiji živi kriminalac Srbije postao je deo estradnog cirkusa. Bilo mi je teško da gledam kako se umetnost, nauka, politika, crkva, prosveta, sport, ekonomija . . . pretvaraju u estradu. Neki su se predavali brže i bez borbe, neki su se časno borili dok je otpor imao smisla, ali neprijatelj je bio brojčano jači. Izgledalo je nezamislivo da će ovo kopile devedesetih da se dohvati i ruke koja ga hrani – kriminala. Ali, eto, i to se desilo. Kristijan Golubović – žestok momak sa vrelog beogradskog asfalta, kriminalac sa kodeksom časti, urbani vitez . . . i ostale novinarske budalaštine, postao je još jedno zamorče rijalitija i svesna žrtva jednog bolesnog sistema vrednosti u koji je i sam uložio mnogo para i energije.
Sećam se knjige Kjerkegora u kojoj pominje nekog ko je u vreme svog velikog finansijskog blagostanja dao da se izgradi ludnica. Nekoliko decenija kasnije, finansijski i zdravstveno slomljen bio je zatvoren u istoj toj ludnici i tu skončao svoj život.
Estrada jede svoju decu, Kristijane.
Ako nešto možemo da naučimo iz ovoga rijaliti ludila, onda je to da nisi kriminalac samo ako ti je osnovno sredstvo za rad pištolj. Televizija sa nacionalnom frekvencijom može da bude mnogo korisnija.
anonimni kolumnista
