Baš sam pročitao neki mudar tekst o mladima i njihovom emocijalnom životu. Zaključak autora teksta je da mladost ove, ali ne samo ove zemlje ne zna da vlada svojim emocijama. Iz toga proizilazi gomila ličnih i socijalnih problema čije razmere još uvek ne mogu ni da se naslute. Neću da vam prepričavam šta sve piše u tom tekstu, ali napisaću koju reč o tome šta tamo nije pisalo. Nigde se ne spominje da se emocijonalna inteligencija razvija u porodici i društvu u kome su ta emotivno nesigurna deca odrastala. Oni su oko sebe morali da imaju neke primere kako ovladati i koristiti svoje emocije. Prvi primer smo bili mi, njihovi roditelji. Ako su deca u nečemu toliko omanula, onda smo mi prva adresa za pritužbe na tu temu. Mi smo najodgovorniji. Kad kažem „ MI “ , onda najiskrenije prvo pomislim na sebe, pa i na sve vas ostale. Mi smo društvo sa transgeneracijskim emotivnim felerima, a bez ikakvog ozbiljnog pokušaja da se to makar prepozna i prizna kao takvo, a o pokušaju promene uzaludno je i trošiti reči.
U Srbiji si sa trideset godina još uvek dete. Baš tako. Ne mlad čovek, već matoro dete. Naši tridesetogodišnjaci još uvek žive sa roditeljima. Ako su završili neku školu, onda su bez posla. A, ako i imaju posao, plata nije dovoljna za samostalan život. Naši tridesetogodišnjaci se plaše emotivnog vezivanja, jer bi tome moralo da prethodi emotivno „ odvezivanje “ od roditelja. Što je najčešće posledica roditeljske emotivne ucene. Muškarci u tridesetim godinama, dakle ta matora deca, maštaju o ženama koje izgledaju kao na slikama tek obrađenim u fotošopu: da izgledaju savršeno, da zahtevaju malo i da ga bezuslovno voli. Pri tom, ta žena treba da zarađuje, rađa, kuva, pere, pegla i da je uvek raspoložena. Zapravo treba da bude jedna mutant mame, Severine i Pepeljuge. S druge strane i devojke u tim godinama nisu baš sasvim u skladu sa svojim mogućnostima, potrebama i željama. U dvadesetim su sigurne da žele i zaslužuju muškarca koji je zgodan, jak, pametan, duhovit, romantičan i nepristojno bogat. U tridesetima ta očekivanja još uvek nisu isčezla ( setite se samo koliko je bio popularan film „ Zgodna žena “ ), ali sudar sa realnošću dovodi do pada kriterijuma, pa sve što je nalik na neku od pobrojanih osobina može da prođe. Čovek / žena vidi ono što želi da vidi, a ne ono što mu je pred nosom. Nikome ne pada na pamet da se idealni partner ne rađa kao takav ( Platonova teorija o srodnim dušama koje se traže ), već se on stvara emotivnim investiranjem, strpljenjem i zajedničkim kretanjem napred. Naravno, kao što niko nije rođen samo za jednog muškarca / ženu, tako se ne može ni od svakog stvarati taj ideal kome tako uporno težimo. Sa nekim to prosto ide, a sa nekim baš i ne. Ali, treba pokušati. Ako ne uspe jednom, ne znači da neće drugi put.
Kada rađamo decu, kada ih vaspitavamo, kada im dajemo ili uzimamo, kada ih štitimo ili izlažemo, bilo bi dobro da osvestimo svoje porive zašto to radimo. Svaki sebičluk ili manipulacija stignu na naplatu. Nije prokletstvo „ kiselog grožđa “ neka metafizička zla kob koju nevini ispaštamo, to je „ kiselo vaspitanje “ koje smo preneli na svoje potomstvo. To su zabrane, ignorisanja ili često i mržnja koju smo usadili u svest i emocionalni kod naše dece i to će nam se jednog dana osvetiti.
Ljubomir Nenadović je znao o čemu govori kad je rekao da su dve najteže stvari na svetu voditi državu i vaspitavati decu. Jer i ta naša dece treba jednog dana da vaspitavaju svoju decu. Ako od nas nisu ponela emotivni kapital i potencijal za jedan toliko zahtevan zadatak, šta možemo od njih da očekujemo?
Eto, tih par stvari mi pade na pamet posle čitanja onog teksta koga sam pomenuo na početku. Bilo bi lepo da grešim i da je sve ovo što sam napisao samo prazna priča. Bilo bi lepo jer bi naše greške bile manje, a budućnost lepša. Bilo bi lepo . . .
Jovica Jovanović
