Imate li kućnog ljubimca? Možda psa? Ja imam. Ne raspolažem nekim egzaktnim podacima, ali mislim da su psi dominantni u kategoriji “ kućni ljubimac “. Bar 90% mojih poznanika i prijatelja, ako imaju neku životinjku u kući, onda je to pašče. Do pre 10–15 godina moglo je da se govori o tome kako je to trend, pomodarstvo. . . . Danas je to stanje stvari svuda u tzv. Zapadnom svetu, kome i mi, hteli – ne hteli, pripadamo. Najbolji je primer Pariza u kome svaki stan, a tamo se i 15 kvadrata računa kao stan, ima psa. Naravno, govorim o proseku.
Pogođate, sad ide onaj deo kad se ja pitam zašto je to tako. Priznaćete da jeste zanimljivo pitanje – zašto čovek okružen svim tim SMART proizvodima ima potrebu da dangubi oko kučeta?
Većina onih koji se smatraju pozvanim da tumače ovakve stvari smatra da je razlog čovekovo otuđenje od prirode, pa uzimajući psa za još jednog člana porodice, zapravo nadomešćuje iskonsku potrebu da se ostane u kontaktu sa prirodom. Zvuči razumno. Ali, ova kolumna ne bi postojala da se uvek, i u svemu, slažem sa tuđim mišljenjem. Dakle, mogu ovo da prihvatim kao sekundarni razlog. Ali, primarni razlog, bar po mom mišljenju, jeste BEZUSLOVNA LJUBAV.
Ovako ja to vidim. Ako imate neki ozbiljan problem sa sobom, a samim tim i okolinom, ako ste ga pri tom svesni (što je prava retkost) , pa želite taj problem da razrešite, onda ćete plaćati psihologu ili psihijatru godinama, a na kraju će Vam reći da je uzrok svega to što Vas kao male nisu dovoljno voleli. Ili su Vas “voleli“ na pogrešan način. Ljubav je ključ svega. Svi žele da budu voljeni, a tako malo ljudi se zaista tako oseća. I ne samo to, svi bi da budu bezuslovno voljeni. Svako za sebe misli da je baš on bogomdan da bude beskrajno voljen. Oni koji se bave dubinskom psihologijom, ma šta to značilo, kažu da je ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima, zapravo mit koji su svi prihvatili, a da je stvarnost nešto drugačija. Znajući šta su neki roditelji napravili od svoje dece, a sve u ime ljubavi, čini mi se da ova istraživanja nisu ni malo naivna. Da bi taj nedostatak ljubavi nadomestili, mnogi posežu za nečim što im se čini kao adekvatno rešenje – uzimaju kuče.
“Kupite psa, to jedini način da kupite ljubav“, česta je objava Fejsbuku kojom se sugeriše da za svakog ima nade da bude bezuslovno voljen. Ali ja se ni sa time ne slažem u potpunosti. Čovek sa problemom je čovek sa problemom. Problemi se ne rešavaju sami od sebe. Ako ih ne rešavate oni ostaju tu i postaju sve veći. Tu ni kučići ne pomažu. Jer, da je tako, ne bi svako malo viđali oglase tipa “Izgubljen pas . . . ima crvenu ogrlicu . . . odaziva se na Vučko . . . nalazaču sledi nagrada. “ Kuče ne može da se svađa sa Vama, da objasni šta mu smeta i šta Vam fali, ali ako između toplog doma, redovne hrane i stalne brige, izabere da zbriše od Vas glavom bez obzira, onda imate dosta razloga da se zapitate šta to sa Vama nije u redu? Psi jesu najbolji čovekovi prijatelji, jer nam stavljaju do znanja, na svoj pseći način, ono što ljudi neće ili ne smeju. Niko od dobrog ne beži, pas ponajmanje. To nas dovodi do nerazrešive teme ljudske egzistencije – odnosa ljubavi i slobode. Ne odustajte od daljeg čitanja, neću sad da zalazim u mračne misterije ovog odnosa. Ipak, ako moje kuče, prvu priliku da utekne od mene iskoristi, pitam se da li bi i drugi, za koje verujem da me vole i da im je stalo do mene, učinili isto da nisu za mene vezani nekim društvenim ili pragmatičnim vezama. Ili su jednostavno suviše obzirni?
Nema bezuslovne ljubavi. Svaka ljubav se na nečemu temelji. Ne mislim pod tim ništa loše. Ponajmanje na “sponzorsku ljubav“, ali temelj mora da postoji. To može da bude biološka veza, duhovna veza, fizička privlačnost, zajednički interesi, zajednička interesovanja , sebičnost, kukavičluk, ideologija . . . a neretko i patologija.
Ako nekog volite, ono, baš volite, morate da mu date slobodu da i on voli Vas. Ili, da Vas ne voli. Inače, tu neće pomoći ni milion retvitova na Tviteru, ni milion deljenja na Fejsbuku, ni oglasi na banderi . . . ništa. On neće da bude pronađen. Bilo da se radi o psu, bilo da se radi o čoveku. Uzrok našeg problema je uvek u nama. Ako pokušavamo da taj problem rešimo, ne znači da ćemo u tome i uspeti. Ipak, vredi pokušati. Živimo u Srbiji, realno ovde i nema baš puno toga što bi kvalitetno ispunili vreme. Najjeftinija zabava je bavljenje tuđim ili svojim problemima. Izaberite svoje, tako pomažete i sebi i drugima.
anonimni kolumnista
Tekst je malo konfuzan, ali ideja je odlična i bilo bi lepo da ste zaokružili misaone celine u pasuse da bi bilo preglednije za čitanje (preporučujem za sledeći put). A što se Srbije tiče – ne bih se složila sa tim da “nema puno toga da se kvalitetno ispuni vreme“ jer od nas samih zavisi kako ćemo se organizovati i kakav primer pružiti. Što se bezuslovne ljubavi tiče ja bih dodala – ako nekoga volite, pustite ga da ode! Ako se vrati – to znači da i on voli vas. To je onda drugi nivo ljubavi – uzajamna ili obostrana ljubav.