Što sam više upoznavala grad, jedna činjenica mi je postajala sve uočljivija – na mnogo rukovodećoh funkcija u Jagodini su žene. Odemo u školu da upišemo dete, diretor škole je žena. Kao i psiholog i učiteljica i, zapravo, skoro svi zaposleni u školi. Upisujemo devojčice u vrtić, razgovaramo sa direktorom vrtića. Zapravo, u pitanju je direktorka – žena. Da li potrebno da napomenem da je celi kadar u vrtiću čine žene? U Opštini radi veliki broj lepih i pametnih žena. Čak je i šef kabineta predsednika Opštine, Dragana Markovića Palme, zapravo šefica. Dalje imamo direktorku Centra za socijalni rad, direktorku Vodovoda, pa i urednica ovog portala je žena. Verovatno sam neke ispustila, ali ne zamerite.
Ono što sam htela da kažem je da žene vladaju ovim gradom. I sve su to divne i uspešne žene, od kojih sam većinu imala prilike da upoznam. Na našem balkanskom podneblju još uvek se teško podnosi kada su pripadnice lepšeg pola uspešne, obrazovane, samostalne. I daju se razne pretpostavke kako je ona došla na tu poziciju. Retko ko će joj odati priznanje i reći da je to zbog njenog truda, znanja, upornosti, istrajnosti. Da je na tom putu imali mnogo uspona i padova, suočila se sa situacijama koje su je obeshrabrile, povredile, da je u nekom trenutku razmišljala da odustane, ali je ipak prevagnula njena ljubav prema poslu i želja za samoostvarivanjem i zato je ona tu gde je danas.
Žena je ženi vuk. Uvek je bilo tako. Umesto da probamo da naučimo nešto na primerima drugih žena, mi ćemo međusobno postavljati jedna drugoj nogu. Na žalost.
Kao što sam već rekla, jedan od mojih najjačih utisaka o ovom gradu jeste da Jagodinom vladaju žene. I mislim da je to za svaku pohvalu. Pre svega te žene su za pohvalu. Jer daju primer svim ostalim ženama da mogu da budu i supruge i majke i uspešne u svom poslu. Ne samo u Jagodini, nego gde god da se nalaze. I tužno je što se u 21. veku još uvek priča o pravima žena, ali to je činjenica.
Iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. A šta stoji iza uspešne žene? Rekla bih ogromna volja, istrajnost i upornost.
Plus nedelje:Pre neki dan u prodavnici sam kupovala povrće koje mi je zafalilo za ručak. I izabrala jednu od onih smrznutih mešavina. Cene sve izmešane, mislila sam da sam videla onu pravu. Međutim, na kasi kasirka otkucala potpuno drugu. Falilo mi je 30 dinara. Rekla sam joj sa hoću da vratim i uzmem neko drugo, jer sam mislila da je druga cena. Čovek koji je stajao u redu iza mene, rekao je da ne vraćam, nego će mi on dodati tih 30 dinara. Nisam htela da prihvatim, čoveka ne znam, što znači da ne bih mogla ni da mu vratim i bilo mi je neprijatno. Nakon kraćef njegovog objašnjenja, rekao je: „Komšinice, tu smo da se pomažemo.“ Nije bukvalno komšija iz zgrade ali kupuje u našem lokalnom marketu. I ubedio me je da uzmem i dodao 30 dinara, koliko mi je falilo. Još jednom hvala, jer iskreno, začudim se svaki put kad neko želi da pomogne ili izađe u susret, iako bi trebalo, kao što je on rekao, da se pomažemo. Lep gest i veliko hvala.
Minus nedelje:
Čekala sam u centru da počne neko dešavanje i na klupi pored moje sedeo je jedan deka. A blizu njega grupa od 6-7 dečaka, po mojoj proceni peti ili šeati razred osnovne škole. Jeli su picu i papire su bacili u ograđeni travnjak. Deka je zbog toga krenuo sa lekcijom da smeće treba da se baca u kantu. Dečaci su počeli da ga psuju. Na engleskom. Deka ih nije razumeo. Ja nažalost jesam. I bilo me je sramota. I tu nije kraj. Deka je i dalje pričao o tome kako se u inostranstvu plaćaju kazne za bacanje smeća po ulici, kako naši ljudi svoje prljaju, a kad odu u inostranstvo tuđu zemlju čuvaju. A dečaci su nastavljali sa psovkama na engleskom i sve više se približavali deki. Počeli su da se krevelje i da mu se unose u lice. Deka je dohvatio neki karton i krenuo da zamahuje na njih. Dečaci su nastavili da ga izazivaju. To je trajalo više od pola sata. A ja sam se sve vreme pitala znaju li ti roditelji kako se ponašaju njihova deca? Gde je nestalo ono poštovanje starijih? I podsetilo me je da moram mnogo da radim na tome da usadim prave vrednosti svojoj deci. Da ne bi oni jednog dana bili učesnici jednog ovakvog događaja. Zato, roditelji, obratite pažnju na vašu decu. Jer ono najosnovnije vaspitanje dolazi iz kuće.
Tamara Perović je novinarka iz Beograda, na Infocentrali piše kolumnu „Preživeti u Jagodini“. Ona se sa suprugom i četvoro dece doselila u Jagodinu i daje nam pogled na grad, ljude, uslove života iz svog ugla. Njene kolumne možete čitati na sledećim linkovima:
