Preživeti u Jagodini: Pijaca kao slika i prilika grada

0

Još prvog dana, kada smo išli do biroa, videli smo gde se nalazi zelena pijaca. Nedelju dana kasnije konačno smo je i posetili. Onda sam shvatila još jednu činjenicu: uvek sam na pijaci imala tačno određenog prodavca – onog od kog kupujem sir, drugog koji ima najbolje voće. Mnogo povrća je bilo i iz naše bašte. Snabdevanje po marketima jeste praktično, ali, iskreno, nikada nisam bila preterano poverljiva prema  voću i povrću  sa rafova. Doks mo živeli na selu, uvek sam znala tačno šta jedemo. Možda zvuči prepotentno, ali nedostaje mi da znam poreklo namirnica koje dajem deci da jedu.

Kažu da je pijaca slika i prilika grada. Jagodinska pijaca je veoma šarenolika. Ima svega. Što bi se reklo, od igle do lokomotive.  Ali cene prilično poražavajuće. Naravno da će domaći krompir biti skuplji od onog u marketu. Ali n razumem, recimo, banane. Banane su na pijaci 30-40% skuplje nego u marketima!

Od onih sam žena koje vole cveće, ali ubiju sve živo što uđe u kuću. Decu, srećom, još uvek uspešno održavam u životu. Šarenilo saksijskog cveća privuklo mi je pažnju. Valja novi dom oplemeniti nekom cvećkom. Međutim, posle kraće rasprave (one zdrave u vidu razmene mišljenje), muž me je odgovorio od kupovine bilo kakvog cveća. Onog saksijskog iz gore pomenutog razloga: nijedna saksijska biljka u našoj kući nije preživela. Buketa, zato što ne bi mogao nigde da stoji – deca bi svakako oborila vazu. Zapravo, mi ni nemamo vazu, ali sam bila spremna da kupim jednu što mi je zapala za oko na tezgi na samom ulasku u pijacu. No, uštedela sam i na saksiji, i na vazi, i na cveću, i na živcima koje bih pokidala sakupljajući rasutu zemlju ili vodu po podu. Hvala, mužu! Zaključak: naša deca i cveće ne idu zajedno.

Kao zamenu za cveće dobila sam – vezicu peršuna. Po povratku kući stavila sam ga u čašu sa vodom. Pa, ipak imam biljku koju držim u void u kući.

Volim da pijem kafu i stvarno uživam u ispijanju jutarnje kafe pre nego što se deca probude. To je moje vreme za “meditiranje”. A onda sam na pijaci naišla na ratluk, domaći i to za 170 dinara po  kilogramu. Jutarnja “meditacija” upravo postaje još  slađa.

Ušli smo u deo pijace namenjen prodaji mlečnih proizvoda. Malo me je razočaralo što je svega nekoliko tezgi bilo puno. Ali već za prvom baka nam je ponudila da probamo tri vrste sira i to je bilo to. Mislim da smo našli našli baku za sir!

Ipak, deca su nastavila da idu od tezge do tezge I iprobavaju razne vrste sireva. Moram priznati da je i meni to bilo interesantno kada sam bila njihovih godina.

Iako sam mislila da je ova pijaca sve i da je to sasvim dovoljno, prevarila sam se. Sugrađani su nas uputili na jednu manju pijacu na kojoj možete naći sve što poželite od kućne hemije, kozmetike, pelena i proizboda za bebe, suhomesnatog… Sve je uvezeno iz inostranstva (uglavnom Mađarske) i cene su mnogo niže nego u prodavnicama.

Uvek sam pravila planove za kupovine. Prvo zato što smo živeli u mestu udaljenom oko 40km od grada, pa je dobar plan morao da se pravi kako ne bi nešto zafalilo. Drugo zbog dece, jer bez plana i spiska sa njima ne bih nikad uspela da kupim ništa. A dobre navike ne treba menjati. Zato sam i ovde nastavila sa pravljenjem nedeljnog plana obroka i odlascima u kupovinu sa spiskom. I još sam pridodala odlaženje u kupovinu tamo gde je to” nešto” najjeftinije (pijaca ili druga pijaca ili market…). Na taj način može mnogo da se uštedi i nećete biti u situaciji da ste otišli u kupovinu i kupili nešto što vam trenutno ne treba, a nemate sve neophodno za današnji ručak.

Iako smo čuli da postoji pijačni dan, pijaca radi svakog dana. Pretpostavljam (a I nadam se) da će sada početkom proleća i pijaca još više da se zašareni i da će tu biti domaćih proizvoda po realnih cenama. I da ćemo uskoro imati svog prodavca za sve.

Tamara Perović

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas da unesete ime