O nekom mestu mnogo govore ljudi koji u njemu žive. Oni mu daju dušu. I od tih ljudi mnogo zavisi da li će se došljacima svideti mesto u koje su došli. U ovoj priči ti ljudi su Jagodinci. Došljaci smo mi.
Mislim da smo ovde već dovoljno dugo da mogu da formiran neki opšti utisak o ljudima u Jagodini. Ono što sam prvo primetila je da su poprilično zatvoreni, odnosno okrenuti ka svom mestu, ka lokalu. Pokušaću to da objasnim malo bolje. Recimo, ako tražite kuću ili stan da iznajmite, po oglasima ćete naći vrlo malo ponuda, a i uglavnom budu za studente. Međutim, kada počnete da upoznajete ljude i počnete da ih propitujete da li znaju nekoga ko zna nekoga ko iznajmljuje stan ili kuću, doćićete do mnogo informacija i ponuda. Možda na taj način žele da spreče da im se useli neko „sa strane“. Možda su zapravo vrlo zatvoreni prema došljacima. Ili je to samo mehanizam zaštite. Ali po preporuci možete da saznate i dobijete ovde sve. Zato je vrlo važno poznavati ljude. Pritom ne mislim da morate poznavati ljude na funkcijama, već obične ljude. I eto nas kod problema broj jedan. Kada smo došli, mi nismo poznavali nikoga. Kažem „kada smo došli“, jer sada smo već počeli da se upoznajemo i samim tim otvorilo nam se mnoštvo novih mogućnosti.
Drugo što mi je baš privuklo pažnju je pitanje „Od kud to da dođete baš u Jagodinu?“. A onda pretpostavke ovakve i onakve. Mahom netačne. I onda im je opet nejasno: „Ali od kud vam ideja da je u Jagodini lep život?“. U svakom mestu imate one koje će ga hvaliti i koji će ga pljuvati. To nije stvar Jagodine, tako je svuda. I uglavnom su uvek glasniji oni kojima se život u tom mestu ne sviđa. A kao po pravilu, ti uglavnom u tim mestima na kraju i ostanu. Mi smo izabrali Jagodinu jer nam je medijska slika o Jagodini stvorila utisak da je ovde lepo za decu. I ponovo: „Kako je moguće da ste tek tako došli u mesto u kom ne znate nikoga?“ Istina, nismo poznavali ama baš nikoga. Nismo imali ni poznanika, a kamoli prijatelja, kuma, rođaka. Moje pitanje je: „Zašto moraš da imaš negde nekoga da bi tu živeo?“ E onda ono, za mene najodvratnije: „Sigurno imate neki dogovor sa Opštinom kad ste tek tako došli ovde i hvalite se na sva usta.“ Da se razumemo, naša porodica nema veze sa politikom. Niti mi imamo bilo kakve dogovore sa političarima, niti političari skupljaju poene na nama. Nismo došli ovde zbog dečijih dodataka koje daje Opština Jagodina. Kada ste već upoznati svi sa dodacima koji se dobijaju, onda bi trebalo da znate da to dobijaju samo deca koja su rođena u Jagodini. Naša deca nisu rođena u Jagodini. A i mesto iz kog dolazimo daje daleko veće dodatke za decu. Ali nas to nije zadržalo tamo.
Nismo došli ni da živimo od socijalne pomoći. Nikada nismo ni živeli od toga. Uvek smo sami stvarali za sebe i svoju decu. Ali valjda većina ljudi misli da ako imate mnogo dece mora da ste na ivici opstanka. Nismo, hvala na brizi. Pronašli smo ovde poslove i suprug i ja. I onda usledi ono: „Kako ste vi našli poslove, a ja Jagodinac čekam posao godinama?“ Ali o poslu ću nekom sledećom prilikom. Otkriću vam samo jednu tajnu: ne čekaj, nego traži!
Moram da kažem da nam je komšiluk divan. Jako su ljubazni, vrlo predusretljivi i veoma tolerantni. Zgrada nam je puna dece, pa svi imaju razumevanja kada se desi da deca počnu uglas da plaču, a s vremena na vreme se dešava.
Na ulici privlačimo pažnju, mamimo osmehe. Bezbroj puta na dan me pitaju: „Jesu li sva tvoja?“ (misleći naravno na decu). A kada im kažem da jesu, uglavnom se oduševljeno nasmeju : „Svaka čast!“ ili „Bravo!“. Na to smo navikli i to ne shvatamo kao uvredu. Činjenica je da se ne sreću često mnogočlane porodice. Ali eto, ljudi nam zbog toga svakodnevno prilaze na ulici, upućuju reči hvale, ohrabrenja, komplimente (Juče mi je jedna žena u parku rekla da i pored četvoro dece izgledam kao da uopšte nisam rađala. Veliko hvala.). I da, to je lepo.
U prodavnici nas dočekau ljubazno. Zabavlja ih što ja kažem deci ko šta treba da donese i onda se oni razlete po prodavnici i (uglavnom) donesu ono što sam tražila. U pošti nas još sa vrata upute na šalter preko reda. Svuda kada me vide sa bebom propuštaju bez pogovora, što meni veoma znači. Tako da stičem utisak da su vrlo obzirni.
A kad smo već kod obzirnosti, muž je još prvih dana primetio da jagodinski vozači užasno poštuju pešake. Kada mi je to rekao, počela sam da obraćam pažnju i istina – za svo ovo vreme nijednom se nije desilo da zakoračim na pešački a da se automobili istog trenutka ne zaustave. Koliko god to banalno zvučalo, retkost je, iako bi zapravo trebalo da bude tako uvek i svuda.
U školi su našeg prvaka dočekali sa velikom radošću. Svi drugari su mu tih prvih dana pomagali da se uklopi, učiteljica se trudila da nadoknadi gradivo koje su oni ovde radili, a moj sin u staroj školi još uvek nije, vrlo lako i vrlo brzo smo završili sve oko prebacivanja i škole u školu, sredili sve oko knjiga, jer je u staroj školi koristio od drugog izdavača. Svi su maksimalno pomogli i izašli nam u susret. A kada dete na početku dobije takvu podršku, nemoguće je da mu se nova škola i nova sredina ne dopadnu.
Dve čerke su krenule i u vrtić. Išle su i ranije, ali ovde je ponovo druga sredina. Imaju divne vaspitačice koje su prihvatile za svega nekoliko dana. Tako da sada već idu normalno u vrtić i ostaju po celi dan. Jedna od njih ima 2.5 godina, druga 16 meseci. Pretpostavljam da treba da napomenem da na opšte iznenađenje svih nijednom u vrtiću za sve ove dane nisu nijednom zaplakale? Mislim da to govori više od bilo čega što bih ja mogla da kažem.
Ja sam već ostvarila divne saradnje, na šta sam veoma ponosna.
Tako da, moj opšti utisak o Jagodincima je:
- da su sumnjičavi prema došljacima;
- da su okrenuti ka lokalu;
- da su vrlo ljubazni;
- kada vas upoznaju postanu znatno otvoreniji i opušteniji;
- žele da pomognu i izađu u susret za šta god je potrebno
- imaju razumevanja kada neko ima neki problem;
- na svaki vaš problem imaju odgovor: „Ma to ćemo lako da završimo!“
- opušteni su i druželjubivi
Pored svega ovoga, stičem utisak i da su srećni. Ljudi idu ulicom nasmejani! I ne, nije to kad nas vide, pa nam se nasmeju. Nego su ljudi srećni. A onda kada sveukupno to sagledam – hoću, brate mili, da i ja budem srećna kao ovi JagodincI!
*Zahvaljujemo se još jednoj predivnoj grupi ljudi iz Jagodine – „Foto Vlada“ na ovim predivnim fotografijama.
