Delovalo je potpuno nestvarno.
Doduše, meni je tako pre dvadesetak godina izgledao i Džeri Springer šou, američki televizijski monstrum sastavljen od bizarnih slučajeva porodičnih odnosa, nasilja i perverzija, izmišljenih i realnih situacija i likova koji su pomerili granicu između stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg u dotadašnjim tv programima.
Uloge dobrih i loših, a Dž. Springer je bio majstor tog đavoljeg zanata, tumačili su zainteresovani za malo slave, malo novca i malo iživljavanja, dok je ulogu sudije slučaja i sudiju situacije igrala publika u studiju. Isuviše su slični, to je prvo što sam primetila, isuviše liče oni koji pišu scenario, oni koji prave tv šou, oni koji biraju statiste u masovnoj proizvodnji dna i oni koji do krvi udaraju glavom u dno i opet besomučno drhte pred ekranom pred svaku novu epizodu ludila. Šou je zarađivao novac i to je bilo dovoljno da dugo opstane. Ipak, i sam Džeri je u jednom trenutku izgubio bitku sa sve zahtevnijim, poprilično neotesanim i primitivnim polusvetom na kojem je zarađivao i (naravno) novcem, pa ga više niko nije gledao ni iz radoznalosti i anatomija jednog tv ludila otišla je u arhivu.
Delovalo je potpuno nestvarno kada su davno umrlog tv monstruma jutros oživeli, uživo i krajnje bespotrebno, nesrećni ljubavnici u epizodi ‘porodično nasilje i kako ga do kosti kompromitovati na nacionalnoj televiziji’. Sve što se u tom studiju uživo dešavalo bilo je ponižavajuće, uvredljivo i neverovatno glupo i, što je možda i najopasnije, besmisleno na milion načina. I bilo je stvarno, što je najstvarnije nenormalno.
Ponižene su stvarne žrtve nasilja.
Samo nasilje predstavljeno je kao vrhunski čin neizmerne ljubavi, gde neotesana i agresivna osoba bije ženu koju voli, jer je voli, a ona je kurva, pa voli kurvu, pa puj pike ne važi zakon, a i silikonske lepotice zaslužuju preko nosa, kaže publika i svetakoto.
Užasno je nevaspitano i neprijatno kada stvarni, šou biznisu i samopromociji skloni likovi čije karijere počivaju na tabloidima, iznesu krajnje intimne detalje svog odnosa javno, koristeći isti taj tabloidni manir da isperu usta i grehe pred krvi željnom, gladnom, golom i bosom publikom.
Saznali smo sve nevažno i nenormalno, pljunuli smo još jednom na žene, na žrtve i minimum civilizacije, na silikonske sponzoruše i nabildovane slabiće, na televiziju koju svejedno gledamo, otišli smo milionima kilometara od suštine i sebe, ali se ni na trenutak nismo pitali kako smo uopšte do ovog jutarnjeg, domaćeg ‘džerispringeršou’ momenta došli?
Jesmo li ćutali kad su nam ukinuli školski i obrazovni program na tv koju plaćamo?
Jesmo li ćutali kad su donosili medijske zakone koji su tržište i lovu učinili jedinim važećim bogom?
Jesmo li ćutali kad su ubijali, ucenjivali i pritiskali novinare, sve okrećući glavu uz ‘štamesetotiče’ sebi u bradu?
Jesmo li ćutali o modricama koleginica i išli na pivo sa njihovim muževima batinašima, jer ‘štamesetotiče’?
Jesmo li ćutali dok su od medija pravili industriju jeftine zabave, propagande i laži, sve misleći ‘štamesetotiče’?
Jesmo li toliko slepi, gluvi, nemi i nemoćni?
Meni je tih mladih ljubavnika žao, jer smo ih takvima napravili, a sada im se podsmevamo. Jeste, baš zato što i dalje uporno mislimo ‘štamesetotiče’, ne vidimo da su oni proizvod našeg ćutanja i potpuno razorenog društva i sistema vrednosti. I oni, i njihova potreba da objasne na televiziji, i potreba televizije da se bavi interesovanjima gledalaca zbog novca oglašivača, i potreba da se nečiji život javno raskrinka i sjebe, i moja potreba da ukažem na prljavštinu kojom smo okruženi.
Džeri Springer je političar i glumac i muzičar. U procesu koji je 2002. godine pokrenuo sin Nensi Kempbel Panic, žene koju je nakon učestvovanja u njegovom bizarnom i isplativom tv šou programu ubio suprug, procenjeno je da je Springer doprineo okolnostima koje su vodile do ubistva i da zbog toga snosi i deo krivične odgovornosti. Nakon takve odluke suda i producenti su od igranja na kartu najnižih ljudskih poriva odustali, a sin engleskih Jevreja, emigrant koji je želeo da uspe, povukao se iz te vrste šou programa.
Ipak, ovo nije Amerika.
Ovo nije čak ni država građana, već performans pred uplašenom, nesnađenom, nedovršenom i posrnulom publikom. Činjenica da to vidim ne čini me vidovitom, nego na smrt prestravljenom zato što fatalan ishod ne mogu da sprečim.
Ali… bar ne ćutim.
Marijana Stevanović
