„Mihail Litvak je lekar, psihoterapeut i jedan od najpriznatijih psihologa na međunarodnom nivou. On je prvi razvio sistem rešavanja konflikta „Psihološki aikido“, i prvi ga je počeo primjenjivati u praksi.

Ovo  je  tekst  koji  prati  većinu  objava  na  Internetu,  a  posle  koga  sledi  20 pravila  koja  se  odnose  na  neka  opšta  mesta  iz  svakodnevnog  života.  Meni  je  omiljeno  pravilo  broj  6,  ali  do  njega  sam  došao  i  bez  pomoći  g.  Litvaka.  Zapravo,  radi  se  o  pravilu  koje  ili  otkriješ  sam,  pa  ga  primenjuješ,  ili  ti  neće  pomoći  ni  potencijalni  „ psihološki  karate “  da  ga  usvojiš.  Tako  je  to  sa  pravilima.  Nego,  raspisao  sam  se  o  pogrešnom  pravilu.  Ovu  kolumnu  sam  rešio  da  posvetim  prvom  pravilu  Psihološkog  aikida,  koje  glasi :

„ Ako čovek ne može ništa dobro reći o sebi, a želi nešto da kaže, on počinje da govori loše o drugima. “

Zvuči  li  vam  ovo  poznato?  Naravno,  to  viđamo  svakodnevno.  Eto,  na primer,  narod  kaže  da  riba  smrdi  od  glave.  Ako  pogledamo  našu  elitu,  bilo  koju – političku,  ekonomsku,  intelektualnu,  versku,  kulturnu,  svakojaku,  primetićemo  isti  obrazac –  ovaj  iz  navedenog  psihološkog  aikida.  Kad  im  ponestane  „ dobrih  dela “ ,  odmah  počinju  da  pljuju  po  drugima.  Da  se  ne  gubi  vreme.  Nešto  stalno  mora  da  se  priča,  jer  kud  bi  nas  odvela  tišina?  U  tišini  bi  neko,  možda,  počeo i da  misli.  A  misliti  svoje  misli,  umesto  slušati  i  verovati  tuđim  glupostima,  nikako  nije  na  korist  onima  koje  izdržavamo.  Tome  služe  ove  svakodnevne  konferencije  za  štampu,  saopštenja,  veliki  naslovi,  specijalne  emisije.  Oni  uvek  imaju  šta  da  kažu.  I  biće  tako  dok  god  ima  onih  koji  žele  da  ih  čuju.

Dakle,  pošto  riba  smrdi  od  glave,  tako  se  i  ovaj  loš  manir  preliva  na  nas  obične.  Po  sistemu  „ Ako  može  On,  mogu  i  ja “.  Tako  nam  se  svakodnevnica  pretvorila  u  opštu  halabuku  ispraznosti,  ucveljene  sujete,  histeričnog  samoljublja  i  permanentnog  „ gledanja  preko  plota“.  Nije  važno  što  sam  ja  Niko  &  Ništa,  ali  kad  ti  ispričam  kolika  su  Ništavila  svi  ostali,  sve  će  ti  biti  jasno.  I  tako  umesto  da  poturamo  leđa  jedni  za  druge,  ne  bi  li  se  zajedničkim  naporom  izbavili  iz  kaljuge  u  kojoj  živimo,  mi  sve  jače  vučemo  jedni  druge  u  sve  dublji  mulj  besmisla  i  apatije.

Cilj  ovog  teksta  nije  da  se  složite  sa  mnom,  da  ga  lajkujete  i  pomislite :  „ Stvarno,  kakav  smo,  bre,  to  narod! “  Jok !  Jer,  kad  bi  ga  kojim  slučajem  pročitao,  čak  i  onaj  Vučićević  ne  bi  ni  na  trenutak  pomislio  da  se  odnosi  na  njega.  To  su  tamo  neki . . .  Nisu,  to  smo  mi.  Ti,  ja,  onaj  do  mene,  onaj  do  njega,  onaj  pored  tebe.  Naravno,  ne  u  istoj  meri  i  istog  intenziteta,  ali . . . svakom  se  desi.

Kako  se  braniti  od  ovog  zla?  Ja  imam  svoj  recept. Svoje  pravilo.  Možda  vam  neće  biti  od  koristi,  jer  je  moje,  a  za  njegovu  primenu  važi  isto  uputstvo  kao  za  fantomsko  6.  pravilo  –   moraš  da  možeš.  Elem,  kad  čujem  nešto  o  sebi,  prvo  i  jedino  što  me  zanima  jeste  ko je  to  izrekao.  Ne  da  bi  se  svetio  ili  opleo  po  njemu  nekom  još  gorom  pričom.  Ne,  to  mi  je  gubljenje  vremena.  Zanima  me,  jer  od  toga  zavisi  kako  to  da  prihvatim.  Ako  je  to  izrekao  neko  ko  u  mom  sistemu  vrednosti  zauzima  neko  bitno  mesto,  onda  stavljam  prst  na  čelo.  I  nije  važno  da  li  se  radi  o  kritici  ili  pohvali.  To  je  mišljenje  koje  mi  je  važno.  A  daleko  sam  od  toga  da  kod  sebe  nemam  šta  da  popravljam.  Naprotiv.

Ali,  ako  se  radi  o  nekom  za  čiji  sud  ne  marim  naročito,  odnosim  se  prema  tome  kao  prema  naslovu  u  Informeru.  Znam  da  postoji,  ali  me  ne  zanima.  Većini  ljudi  nije  jednostavno  da  se  sa  tim  nosi  na  ovaj  način,  ali  setite  se  1. pravila  i  možda  pomogne.  U  oba  slučaja – kad  vi  pričate  o  drugima,  ali  i  kad  drugi  pričaju  o  vama.

Možda  se  neko  od  vas  zapitao :  „Pa,  kako  da  napravim  selekciju  ljudi  čije  mi  je  mišljenje  važno? “  Daću  vam  jedan  svež  i  slikovit  primer  iz  srpske  političke  stvarnosti.  Neki  tipovi  sa  fantomkama  poruše  pola  ulice  buldožerima, oko  toga  se  napravi  gužva,  a  neko,  recimo  Premijer,  kaže  javno  kako  je  to uradio  „ kompletan idiot“ .  Vidite,  on  je  tog  čoveka,  ili  te  ljude,  diskvalifikao  kao  ljudska  bića.  On  im  šalje  poruku  da  oni  kao  ljudi  ne  vrede  baš  ništa,  jer  su  kompletni  idioti.  Neko  drugi,  promišljeniji  i  mudriji,  rekao  bi  „ Neko  je  uradio  nešto  što  je  idiotski,  kompletno  idiotski“.  Primećujete  razliku?  U  ovom  slučaju  počinilac  nije  „kompletni  idiot“,  već  samo  delo  koje  je  tom  prilikom  počinio.  Za  njega  kao  ljudsko  biće  ima  nade  da  se  popravi.   Ne  sudi  se  čoveku,  nego  grešci  koju  je  napravio.  Dobro,  neki  od  vas  će  ovo  shvatiti  kao  ironiju,  ali  u  osnovi  ovo  je  jedini  pravi  pristup. Ali  o  tome  neka  misli  Siniša  Mali,  Nebojša  Stefanović  ili  ko  već.  Mislim,  ja  se  ne  družim  sa  Premijerom.

I  za  sam  kraj,  jedna  anegdota.  Neki  novinar  išao  da  radi  intervju  sa  Volterovim  prijateljem i  kolegom  koji  je  živeo  na  imanju  nedaleko  od  Volterovog.  U  povratku  novinar  svrati  do  Voltera  i  zapita  ga  šta  misli  o  prijatelju,  komšiji  i  kolegi.  Volter  izrekne  mnoštvo  komplimenata  o  prijatelju.  Novinar  gleda  zapanjeno  i  kaže : „Baš  čudno,  on  je  o  vama  rekao  sve  najgore “.  Volter  se  zamisli,  sleže  ramenima  i  reče :  „Možda  ni  on,  ni  ja  nismo  u  pravu?“

Tako  se  to  radi!

 

 

 

Jedan komentar

  • Odgovori
    Doktor
    4. marta 2017.

    Sjajno.