„Mihail Litvak je lekar, psihoterapeut i jedan od najpriznatijih psihologa na međunarodnom nivou. On je prvi razvio sistem rešavanja konflikta „Psihološki aikido“, i prvi ga je počeo primjenjivati u praksi.
Ovo je tekst koji prati većinu objava na Internetu, a posle koga sledi 20 pravila koja se odnose na neka opšta mesta iz svakodnevnog života. Meni je omiljeno pravilo broj 6, ali do njega sam došao i bez pomoći g. Litvaka. Zapravo, radi se o pravilu koje ili otkriješ sam, pa ga primenjuješ, ili ti neće pomoći ni potencijalni „ psihološki karate “ da ga usvojiš. Tako je to sa pravilima. Nego, raspisao sam se o pogrešnom pravilu. Ovu kolumnu sam rešio da posvetim prvom pravilu Psihološkog aikida, koje glasi :
„ Ako čovek ne može ništa dobro reći o sebi, a želi nešto da kaže, on počinje da govori loše o drugima. “
Zvuči li vam ovo poznato? Naravno, to viđamo svakodnevno. Eto, na primer, narod kaže da riba smrdi od glave. Ako pogledamo našu elitu, bilo koju – političku, ekonomsku, intelektualnu, versku, kulturnu, svakojaku, primetićemo isti obrazac – ovaj iz navedenog psihološkog aikida. Kad im ponestane „ dobrih dela “ , odmah počinju da pljuju po drugima. Da se ne gubi vreme. Nešto stalno mora da se priča, jer kud bi nas odvela tišina? U tišini bi neko, možda, počeo i da misli. A misliti svoje misli, umesto slušati i verovati tuđim glupostima, nikako nije na korist onima koje izdržavamo. Tome služe ove svakodnevne konferencije za štampu, saopštenja, veliki naslovi, specijalne emisije. Oni uvek imaju šta da kažu. I biće tako dok god ima onih koji žele da ih čuju.
Dakle, pošto riba smrdi od glave, tako se i ovaj loš manir preliva na nas obične. Po sistemu „ Ako može On, mogu i ja “. Tako nam se svakodnevnica pretvorila u opštu halabuku ispraznosti, ucveljene sujete, histeričnog samoljublja i permanentnog „ gledanja preko plota“. Nije važno što sam ja Niko & Ništa, ali kad ti ispričam kolika su Ništavila svi ostali, sve će ti biti jasno. I tako umesto da poturamo leđa jedni za druge, ne bi li se zajedničkim naporom izbavili iz kaljuge u kojoj živimo, mi sve jače vučemo jedni druge u sve dublji mulj besmisla i apatije.
Cilj ovog teksta nije da se složite sa mnom, da ga lajkujete i pomislite : „ Stvarno, kakav smo, bre, to narod! “ Jok ! Jer, kad bi ga kojim slučajem pročitao, čak i onaj Vučićević ne bi ni na trenutak pomislio da se odnosi na njega. To su tamo neki . . . Nisu, to smo mi. Ti, ja, onaj do mene, onaj do njega, onaj pored tebe. Naravno, ne u istoj meri i istog intenziteta, ali . . . svakom se desi.
Kako se braniti od ovog zla? Ja imam svoj recept. Svoje pravilo. Možda vam neće biti od koristi, jer je moje, a za njegovu primenu važi isto uputstvo kao za fantomsko 6. pravilo – moraš da možeš. Elem, kad čujem nešto o sebi, prvo i jedino što me zanima jeste ko je to izrekao. Ne da bi se svetio ili opleo po njemu nekom još gorom pričom. Ne, to mi je gubljenje vremena. Zanima me, jer od toga zavisi kako to da prihvatim. Ako je to izrekao neko ko u mom sistemu vrednosti zauzima neko bitno mesto, onda stavljam prst na čelo. I nije važno da li se radi o kritici ili pohvali. To je mišljenje koje mi je važno. A daleko sam od toga da kod sebe nemam šta da popravljam. Naprotiv.
Ali, ako se radi o nekom za čiji sud ne marim naročito, odnosim se prema tome kao prema naslovu u Informeru. Znam da postoji, ali me ne zanima. Većini ljudi nije jednostavno da se sa tim nosi na ovaj način, ali setite se 1. pravila i možda pomogne. U oba slučaja – kad vi pričate o drugima, ali i kad drugi pričaju o vama.
Možda se neko od vas zapitao : „Pa, kako da napravim selekciju ljudi čije mi je mišljenje važno? “ Daću vam jedan svež i slikovit primer iz srpske političke stvarnosti. Neki tipovi sa fantomkama poruše pola ulice buldožerima, oko toga se napravi gužva, a neko, recimo Premijer, kaže javno kako je to uradio „ kompletan idiot“ . Vidite, on je tog čoveka, ili te ljude, diskvalifikao kao ljudska bića. On im šalje poruku da oni kao ljudi ne vrede baš ništa, jer su kompletni idioti. Neko drugi, promišljeniji i mudriji, rekao bi „ Neko je uradio nešto što je idiotski, kompletno idiotski“. Primećujete razliku? U ovom slučaju počinilac nije „kompletni idiot“, već samo delo koje je tom prilikom počinio. Za njega kao ljudsko biće ima nade da se popravi. Ne sudi se čoveku, nego grešci koju je napravio. Dobro, neki od vas će ovo shvatiti kao ironiju, ali u osnovi ovo je jedini pravi pristup. Ali o tome neka misli Siniša Mali, Nebojša Stefanović ili ko već. Mislim, ja se ne družim sa Premijerom.
I za sam kraj, jedna anegdota. Neki novinar išao da radi intervju sa Volterovim prijateljem i kolegom koji je živeo na imanju nedaleko od Volterovog. U povratku novinar svrati do Voltera i zapita ga šta misli o prijatelju, komšiji i kolegi. Volter izrekne mnoštvo komplimenata o prijatelju. Novinar gleda zapanjeno i kaže : „Baš čudno, on je o vama rekao sve najgore “. Volter se zamisli, sleže ramenima i reče : „Možda ni on, ni ja nismo u pravu?“
Tako se to radi!
Sjajno.