Dok kuckam  ovu  kolumnu,  još  uvek  je  Đurđevdan,  meni  omiljena  slava.  Da  li  zbog  Kustinog  filma,  da li  zbog  infantilne  indentifikacije  sa  onim  što  probada  aždaju,  ili  prosto  zato  što  sam  Zvezdaš,  ili  što  se  radujem  jer je  konačno  prošla  zima,  tek –  volim  ovaj  praznik.  Zato  neka  je  srećan  svima,  iz  kojih god  razloga  da  ga  proslavljaju.

Sedim  danas  tako  za  slavskom  trpezom,  a  iz  ugla  sobe  čuje se radio.  Godinama  već  nemam  naviku  da slušam  radio.  Ponekad  u  kolima,  a  i  to  retko.  Stanica  lokalna  i  narodnjačka  u  svakom  smislu.  Više  od  jednog  sata  neki  kumovi  iz  Australije  čestitali  su  slavu  nekim  kumovima  u  Jagodini.  Da  ne  ulazim  u  izbor  pesama,  nebitno  je  za  ovu  priču,  ali  sama   činjenica  da  još  uvek  postoje  emisije  tipa  „želje,  čestitke  i  pozdravi“  učinila  je  da  se  prisetim  nekih  davnih  vremena.  Ili,  kako  se  to  obično  kaže,  „starih,  dobrih  vremena“.  Da  su  stara,  jesu,  ali  koliko  su  zaista  bila  dobra,  to  je  diskutabilno.

Čestitke  kumova  iz  Australije  podsetile  su  me  na  detinjstvo  i  na  tadašnju  modu: smatralo se  da  nisi  ni  otišao  u  JNA  ako  ti  pola  familije  nije  poželelo  srećan  put  preko  radija.  Naravno,  tada  su  se  slave  slavile  pod  okriljem  noći,  pa  te  čestitke  nisu  bile  poželjne,  ali  sve  ostalo  jeste.  Od  onog  „srećno  rođenje  sina“,  preko  rođendana,  polaska  u  školu,  odlaska  u  vojsku,  udaje,  ženidbe,  zaposlenja…  Kad   ponestne  povoda,  a  želja  za  čestitanjem  nije  jenjavala,  čestitalo  se  i  „prijatno  popodne“ .  Možda  zvuči  blesavo,  ali  bilo  je  tako.  Pritom,  to  eksponiranje  na  radiju  i  nije  koštalo  tako  simbolično  kako  bi  današnji  klinci  pretpostavili.  Svaka  varoš,  ako  ima  sreće,  imala  je  po  jednu  radio-stanicu  u  vlasništvu  države,  pa  ko  plati, čuće  svoje  ime  na  radiju.  A  to  nije  bila  mala  stvar.  Skoro  da  sam  podlegao  tom  naletu  selektivnog  sećanja,  jer  sećanje  je  uvek  selektivno,  i  pomislio  kako  je  ta  malograđanska  potreba  za  pretvaranjem  događaja  u  doživljaj,  zapravo  lepa  i  naivna  potreba  iz  nekih  lepih  i  naivnih  vremena.

Ali,  nisam  dao  na  zdrav  razum.  Zapravo,  uopšte  nije  bilo  tako.  I  onda,  kao  i  sada,  Država  je  svom  narodu  slala  jednu  te  istu  preteću  poruku: „Nemoj  da  misliš!“  U  Titovoj  Jugoslaviji  mogao  si  da  ne  radiš,  mogao  si  da  zabušavaš,  da  kraduckaš,  da  uzmeš  bolovanje  da  bi  obrao  kukuruz,  ali  nisi  smeo  da  misliš.  Tačnije,  smeo  si,  ali  si  ta  svoja  razmišljanja  morao  da  čuvaš  duboko  u  sebi.  Baš,  baš,  duboko.  Naravno,  to  se  odnosilo  na  razmišljanja  koja  su  bila  suprotna  socijalističkoj  samoupravnoj  zajednici.  Sva  ostala  su  još  mogla  i  da  se  provuku.  Zabrana  „Nemoj  da  misliš“  bila  je opšteprihvaćena.  Važila  je  u  porodici,  u  školi,  na  poslu,  na  javnim  mestima,  u  medijima…  svuda.  Kafane  su  bile  „slobodne  zone“  ,  ali  samo  neke  i  samo  ponekad.  A  onda  nas  je  drug  Tito,  tako  nemisleće,  ostavio  kao  siročiće.  Opšta  kuknjava,  metež  i  panika.  Šta  sad?!

Onda  je  došlo  kolektivno  predsedništvo,  jedna  od  glupljih  stvari  kojoj  sam  prisustvovao  za  svog  života,  pa  drug  Sloba,  koji  je  po  svaku  cenu  želeo  da  obuče  Brozov  šinjel,  ali  se  ispostavilo  da  mu  je  za  četiri  broja  veći.  Dakle,  taman  za  Sloveniju,  Hrvatsku,  Bosnu  i  BJR  Makedoniju.  Ali  ono  što  se  nije  menjalo,  a  moralo  je,  bila  je  zabrana  da  se  misli.  Nastavak  znate – Slobu  su  prodali  njegovi,  jer  realno  drugačije  nije  ni  moglo.  Onda  dolaze  tzv.  demokratske  opcije,  koje  su  iz  sve  snage  pozivale  na  mišljenje  i  razmišljanje,  dok  nisu  postale  vlast.  Onda  su  i oni shvatili  da  to  i  nije  tako  preko  potrebno.  Jedino  iznenađenje  u  celoj  ovoj  priči  su  glasači  istih  tih  demokratskih  opcija.  Oni  su  svoje  lidere  kaznili  onako  kako  su  jedino  mogli – neglasanjem.  Nažalost,  posledica  toga  su  ovi  sad.  Ali,  bar  znamo  da  u  Srbiji  postoje  i  oni  koji  idu  protiv  zabrane.

Ovi  sad,  dobili  su  glatko  izbore.  Dobiće  i  svake  sledeće.  Njihovi  glasači  poštuju  zabranu.  Oni  ne  misle,  Vođa  je  taj  koji  misli  i  zna  šta  je  za  njih  najbolje.  Njihovo  je  da  budu  bahati,  prosti,  neobrazovani,  da  znaju  sve  fazone  i  fore  iz  bogatog  opusa  Radoša  Sekule  Bajića  i  toliko.  Oni  oko  Vođe  mogu  sebi  da  priušte  i  malo  više – srušene  helikoptere,  klečeće  novinarke  i  slično.

Vratićuse na  početak  i  kumove  iz  Australije.  Da  se  ne  lažemo,  nikad  ovde  nisu  cvetale  ruže  (osim  onih  SPS).  Vazda  je  bilo  hleba  i  igara.  Što  sportskih,  što  turbo-folk,  što  ratnih  igara.  Niko  i  nikad  od  nas  nije  tražio  da  mislimo  svojom  glavom.  Bili  smo  i  ostali  raja.  Naravno,  uz  časne  izuzetke  u  svim  navedenim  vremenima,  ali  sve  se uglavnom svodi  na  stih  Hladnog  piva:  „Krezuba  masa  sa  pravom  glasa“. Ako  nisam  u  pravu,pogledajte  „Informer“,  Pink  i  rezultate  izbora.  Ako  su  do  danas  uspeli  da  prebroje glasove.

Za  nas  je  skoro  pa  kasno,  ali  učite  svoju  decu  da  misle.  Podržavajte  ih  u  njihovom  načinu  mišljenja  i  slobodi  izražavanja.  To  nije  samo  zato  što  će  kad  odrastu  da  uštede  na  psihoterapeutu,  već  je  to  i  vrhunska  patriotska  dužnost  svakog  od  nas.  U  protivnom,  uključite  radio  i  čekajte  da  vam  iz  Australije  požele  srećnu  slavu  i  prijatno  popodne,  uz  obavezan  pozdrav  za  sve  goste  i  Bajaginu  pesmu  „Moji  su  drugovi…“.

Jovica Jovanović

 

 

 

 

Nema komentara