Dok kuckam ovu kolumnu, još uvek je Đurđevdan, meni omiljena slava. Da li zbog Kustinog filma, da li zbog infantilne indentifikacije sa onim što probada aždaju, ili prosto zato što sam Zvezdaš, ili što se radujem jer je konačno prošla zima, tek – volim ovaj praznik. Zato neka je srećan svima, iz kojih god razloga da ga proslavljaju.
Sedim danas tako za slavskom trpezom, a iz ugla sobe čuje se radio. Godinama već nemam naviku da slušam radio. Ponekad u kolima, a i to retko. Stanica lokalna i narodnjačka u svakom smislu. Više od jednog sata neki kumovi iz Australije čestitali su slavu nekim kumovima u Jagodini. Da ne ulazim u izbor pesama, nebitno je za ovu priču, ali sama činjenica da još uvek postoje emisije tipa „želje, čestitke i pozdravi“ učinila je da se prisetim nekih davnih vremena. Ili, kako se to obično kaže, „starih, dobrih vremena“. Da su stara, jesu, ali koliko su zaista bila dobra, to je diskutabilno.
Čestitke kumova iz Australije podsetile su me na detinjstvo i na tadašnju modu: smatralo se da nisi ni otišao u JNA ako ti pola familije nije poželelo srećan put preko radija. Naravno, tada su se slave slavile pod okriljem noći, pa te čestitke nisu bile poželjne, ali sve ostalo jeste. Od onog „srećno rođenje sina“, preko rođendana, polaska u školu, odlaska u vojsku, udaje, ženidbe, zaposlenja… Kad ponestne povoda, a želja za čestitanjem nije jenjavala, čestitalo se i „prijatno popodne“ . Možda zvuči blesavo, ali bilo je tako. Pritom, to eksponiranje na radiju i nije koštalo tako simbolično kako bi današnji klinci pretpostavili. Svaka varoš, ako ima sreće, imala je po jednu radio-stanicu u vlasništvu države, pa ko plati, čuće svoje ime na radiju. A to nije bila mala stvar. Skoro da sam podlegao tom naletu selektivnog sećanja, jer sećanje je uvek selektivno, i pomislio kako je ta malograđanska potreba za pretvaranjem događaja u doživljaj, zapravo lepa i naivna potreba iz nekih lepih i naivnih vremena.
Ali, nisam dao na zdrav razum. Zapravo, uopšte nije bilo tako. I onda, kao i sada, Država je svom narodu slala jednu te istu preteću poruku: „Nemoj da misliš!“ U Titovoj Jugoslaviji mogao si da ne radiš, mogao si da zabušavaš, da kraduckaš, da uzmeš bolovanje da bi obrao kukuruz, ali nisi smeo da misliš. Tačnije, smeo si, ali si ta svoja razmišljanja morao da čuvaš duboko u sebi. Baš, baš, duboko. Naravno, to se odnosilo na razmišljanja koja su bila suprotna socijalističkoj samoupravnoj zajednici. Sva ostala su još mogla i da se provuku. Zabrana „Nemoj da misliš“ bila je opšteprihvaćena. Važila je u porodici, u školi, na poslu, na javnim mestima, u medijima… svuda. Kafane su bile „slobodne zone“ , ali samo neke i samo ponekad. A onda nas je drug Tito, tako nemisleće, ostavio kao siročiće. Opšta kuknjava, metež i panika. Šta sad?!
Onda je došlo kolektivno predsedništvo, jedna od glupljih stvari kojoj sam prisustvovao za svog života, pa drug Sloba, koji je po svaku cenu želeo da obuče Brozov šinjel, ali se ispostavilo da mu je za četiri broja veći. Dakle, taman za Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i BJR Makedoniju. Ali ono što se nije menjalo, a moralo je, bila je zabrana da se misli. Nastavak znate – Slobu su prodali njegovi, jer realno drugačije nije ni moglo. Onda dolaze tzv. demokratske opcije, koje su iz sve snage pozivale na mišljenje i razmišljanje, dok nisu postale vlast. Onda su i oni shvatili da to i nije tako preko potrebno. Jedino iznenađenje u celoj ovoj priči su glasači istih tih demokratskih opcija. Oni su svoje lidere kaznili onako kako su jedino mogli – neglasanjem. Nažalost, posledica toga su ovi sad. Ali, bar znamo da u Srbiji postoje i oni koji idu protiv zabrane.
Ovi sad, dobili su glatko izbore. Dobiće i svake sledeće. Njihovi glasači poštuju zabranu. Oni ne misle, Vođa je taj koji misli i zna šta je za njih najbolje. Njihovo je da budu bahati, prosti, neobrazovani, da znaju sve fazone i fore iz bogatog opusa Radoša Sekule Bajića i toliko. Oni oko Vođe mogu sebi da priušte i malo više – srušene helikoptere, klečeće novinarke i slično.
Vratićuse na početak i kumove iz Australije. Da se ne lažemo, nikad ovde nisu cvetale ruže (osim onih SPS). Vazda je bilo hleba i igara. Što sportskih, što turbo-folk, što ratnih igara. Niko i nikad od nas nije tražio da mislimo svojom glavom. Bili smo i ostali raja. Naravno, uz časne izuzetke u svim navedenim vremenima, ali sve se uglavnom svodi na stih Hladnog piva: „Krezuba masa sa pravom glasa“. Ako nisam u pravu,pogledajte „Informer“, Pink i rezultate izbora. Ako su do danas uspeli da prebroje glasove.
Za nas je skoro pa kasno, ali učite svoju decu da misle. Podržavajte ih u njihovom načinu mišljenja i slobodi izražavanja. To nije samo zato što će kad odrastu da uštede na psihoterapeutu, već je to i vrhunska patriotska dužnost svakog od nas. U protivnom, uključite radio i čekajte da vam iz Australije požele srećnu slavu i prijatno popodne, uz obavezan pozdrav za sve goste i Bajaginu pesmu „Moji su drugovi…“.
Jovica Jovanović
