Pre par dana sretnem poznanika na ulici, dugo se nismo videli, pa zastanemo da razmenimo po koju. On vidno iznerviran, kaže ide od lekara, dobio šuljeve, lekar mu prepisao neku mast i rekao da smanji stres, jer to mu je na nervnoj bazi. Priznajem, ovaj početak liči na uvodni deo vica sa bizarnim krajem, ali ako život piše romane, može da mu se omakne i neki vic. Da ne prepričavam šta je nadalje govorio moj poznanik, ima prilično „ pogan jezik“ ,kako se to obično kaže, ali zaključuje kako više nema svrhe ići kod lekara, jer šta god ti falilo uzrok je na nervnoj bazi.

Naravno, nisam studirao medicinu i nisam kompetentan za ovu temu, ali čitajući i slušajući one koji o tome znaju neuporedivo više, saznao sam da je krajem prošlog veka u medicini, pre svega u dijagnostici, počeo da se vraća davnašnji pogled na čoveka, njegovo biće i njegovu bolest. Medicina ponovo sagledava čoveka kao celovito biće, kao dušu i telo, nerazdvojivo jedno od drugog i sa neposrednim uticajem jednog na drugo. Mora da se upozna čovek, da bi se upoznala bolest. Mora da se leči čovek, da bi se izlečila bolest. Tu se vraćamo na antičku Grčku i toliko puta ponovljenu misao : „ U zdravom telu, zdrav duh“ . Vredi li ovo i danas? Više nego ikad. Teretane na svakom ćošku, zdrava hrana, magični sastojci za magične napitke koji produžavaju život u nedogled . . . A, onda odjednom . . . BAM! Šuljevi, alergije, neizlečivi virusi, kanceri . . . Kako kad smo pratili uputstva za zdrav i dug život ?!  Na nervnoj bazi! Možda bi bilo drugačije kada bi zamenili red reči u onoj antičkoj rečenici? Možda bi prioritet trebalo dati zdravom duhu koji bi bio u stanju da zaštiti zdravo telo? Naravno da je prijatno videti nekog ko izgleda lepo, zategnuto i zdravo. Lepo u oku posmatrača, lepo u ogledalu, ali šta bi se desilo da postoji ogledalo duše, ma šta podrazumevali pod pojmom duše? Čini mi se da bi to bio prilično tužan prizor. Što je i logično, jer kad sate provodiš u teretani i pred ogledalom, kad bi stigao da se baviš  „ unutrašnjom dekoracijom“ ? Bio bi to odraz  koji bi pokazao sve naše nerazrešene konflikte, neuroze, komplekse, nedostatak ljubavi, višak mržnje, volju za moć, nedostatak smisla, sadizam, mazohizam i još koje  šta, a čega u ovom trenutku ne mogu da se setim.

Eto, taj odraz u tom zamišljenom ogledalu pokazao bi našu „nervnu bazu“ . To smo mi, taj odraz i te žive rane na duši koje vucaramo sa sobom kroz život, a da ni ne pokušavamo da ih zalečimo. Ne pokušavamo jer se ne vide na prvi pogled,jer smo naučili da ih sakrijemo, od sebe i drugih, jer su zahtevnije od znojenja u teretani, jer . . . jer . . . Te rane su akutna stanja duše. Duše koja je u nama i koja je deo nas mnogo više nego što su to ruka, jetra ili bubreg. Ako to što nazivamo dušom boluje, ta bol kao vibracija mora da se pokaže negde i nekad. A onda nekom šuljevi, nekom grip, a nekom tumor. Kako kad i kako kome.

Da li će se ovaj pristup čoveka samome sebi promeniti u budućnosti? Neće. Naravno, uvek je bilo i biće pojedinaca koji stvari vide na drugačiji način, ali to su samo pojedinci. Svi mi ostali, u većoj ili manjoj meri, žrtve smo brutalne medijske torture koja ima vrlo nizak stepen tolerancije za sve što je drugačije, što nije puka i isprazna zabava, za sve što želi da pita, a ne samo da sluša. Praktično živimo u visokosofisticiranom robovlasničkom društvu koje ne trpi pobunu. Ali pobune nema i teško da će je i biti. Ova civilizacija, kao i sve pre nje, mora da okrene pun krug pre nego što se uruši, a onda može i mora da se stvara nova predstava čoveka i vrednosti koje treba da ga čine tako posebnim.

Dakle, nije ovo ni pesimizam, ni nihilizam, ovo je samo malo zagledanje u život. U život kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Ali, ne treba gubiti iz vida činjenicu da vaš život, većim delom, zavisi od vas samih. Znam, ovo zvuči kao motivacioni poster, a zapravo većina ljudi je baš zbog toga toliko očajna – jer njihov život zavisi od njih. Lakše je tražiti krivce i čekati dobru vilu. Izgleda da su nam bajke nanele nenadoknadivu štetu… na nervnoj bazi.

Dobro je da ova kolumna nije pisana za časopis tipa “Lepota i zdravlje”, jer bi imala male izglede da bude objavljena. Ovako, sva je prilika da ćete moći da pročitate kako to izgleda kad kolumnista piše kolumnu na nervnoj bazi.

Jovica Jovanović

Nema komentara