Dobar dan,dobri ljudi! Dva meseca ćutanja ove kolume je završeno. Zašto sam ćutao ili zašto sam rešio da ponovo pišem? Ne znam. Tu i tamo javio bi se po neko sa pitanjem šta se dešava sa kolumnom, ali nisam imao odgovor. Prosto je trebalo da se desi nešto više od političkih rašomonijada i estradnih gologuzijada da bi poželeo da o tome nešto napišem. I, eto ga! To je kratak članak o tome koliko je psihijatrijski pogled na čoveka vrednosno neutralan, kao što se se predstavlja. Znam, ne zvuči preterano zanimljivo, ali ne odustajte pre nego što je uopšte počelo.

Dakle,izvesni klinički psiholog sa Univerziteta u Livepulu, po imenu Ričard Bentli, tvrdi i to vrlo argumentovano, da po važećem Dijagnostičarskom i statističkom priručniku za mentalne bolesti, koji se periodično štampa u Americi i smatra se „Biblijom psihijatrije“ , da je sreća zapravo devijantni oblik ponašanja. Prosto rečeno – ako ste kojim slučajem srećni, lečite se na vreme, da ne bude prekasno.

Pokušaću da vam što kreće i jednostavnije prepričam argumentaciju g. Bentlija:

  1. Sreća nije normalna. Ona je retka ili abmnormalna pojava, mnogo ređa od depresivnog raspoloženja koje se tretira kao afektivni poremećaj.
  2. Sreća ima afektivne, kognitivne i ponašajne komponente. Prevedeno na jezik „ etomaloćaskamo“ , to bi značilo da ako ste dobro raspoloženi, zadovoljni životom, samouvereni, nasmejani i želite da svoje dobro raspoloženje podelite sa drugima, sa vama nešto ozbiljno nije u redu. Jer čovek u takvom stanju svesti nije baš predvidiv i nikad se ne zna na koga bi mogao da nasrne u želji da ovu patologiju prenese na drugog. Sreća je potencijalno zarazna.
  3. Sreća ima i svoju etiologiju (da ne tražite po Guglu – etiologija je učenje o poreklu i uzrocima) koju čine biološki i sredinski faktori. Ovo bi značilo da sreću možete i da kupite u obliku amfetamina, ali to kratko traje i nije baš zakonito. Bar ne bi trebalo. Drugi faktor sreće može da bude sticaj okolnosti da ste odrasli u zdravoj i normalnoj porodici koja vam je pružila ljubav,podršku i razvila vaše socijalne sposobnosti i samopoštovanje. Ovaj drugi faktor je trajan i legalan, ali . . . mnogo teže dostupan od amfetamina.

Na kraju g. Bentli sreću deli na reaktivnu i endogenu. Prosto rečeno – ovo prvo znači da vam se nešto baš lepo desilo i zato ste „ ludi od sreće“ , ali samo neko vreme, posle vas prođe. Ovo drugo znači da nemate pojma zašto ste ste srećni i to može da potraje neograničeno dugo.

Na osnovu svega navedenog, g. Bentli zaključuje da je sreća jedno prilično iracionalno stanje, što je u osnovi definicije onoga što čini duševni poremećaj, pa je tako treba i tretirati. Naravno, on u svom tekstu ide dalje, ali ja bih se zadržao na onome što je ovde navedeno.

Početak ove naše civilizacije počinje u Antičko doba, to je nešto što je opšte poznato. Ali, ne znam koliko znate o tome da je u ta doba praktično sve bilo podređeno sreći. Naravno, ovo je malo pojednostavljeno viđenje,ali svakako nije netačno. Grčki bogovi i služenje tim bogovima imalo je za cilj da ljude učine srećnim. Gotovo sve filozofske škole imaju za cilj da ljudima daju neki valjani recept za sreću. Na neki način sreća je bila imperativ, ali ne u markentiške svrhe, već kao smisao života. Sve je to tako trajalo do Aristotela, koji je sreću zamenio istinom kao imperativom. Što bi, valjda, trebalo da znači da sreća i istina ne idu ruku pod ruku. Ako spoznaš istinu – zbogom, srećo. A, ako bi da budeš srećan, kloni se istine. Eto,tako je počelo, a sa argumentima g. Bentlija možemo da naslutimo kako će da se završi. Da se razumemo, ovaj lucidni psiholog se poigrava sa nekim od osnovnih polazišta svremene psihologije, ali nije teško naslutiti kako za koju godinu ili deceniju, iza njega dođe neki tupavi birokrata i u ovim argumentima ne prepozna ironiju, već opasnost za sitem i opšte zdravlje čovečanstva. Pogledajte istoriju, puna je mastiljara koje posežu za giljotinom, jer oni samo izvršavaju svoju svetu mastiljarsku dužnost. Jer, danas je nauka ono što je u Srednjem veku bila verska dogma. Dakle, nešto u šta ne sme da se sumnja, što se ni pod kojim okolnostima ne dovodi u pitanje, pa samim tim je i svršen paravan za svaku vrstu zločina i manipulacije. Tako da briljantna ironija g. Bentlija i preispitivanje naučnih metoda nauke kojoj pripada, danas bi moglo da bude neka vrsta jeresi, ali u budućnosti bi moglo da bude shvaćena kao „naučna dogma“ , a onda . . . onda će biti kasno.

Da  privedem priču kraju. Možda se ove moje mračne slutnje ostvare, a možda i ne. Ko će ga znati? Zato koristite svaku priliku da budete srećni. S razlogom ili bez njega. Da, srerća definitivno jeste iracionalna, baš kao i ljubav, sloboda, istina . . . zapravo, kao i sve stvari koje ovom našem malom parčencetu vremena daju neki, kakav – takav, smisao. Eto . . .

Srećno sa srećom!

Jovica Jovanović

 

 

 

Nema komentara