Baš  sam  pročitao  neki  mudar  tekst  o  mladima  i  njihovom  emocijalnom  životu.  Zaključak  autora  teksta  je  da  mladost  ove,  ali  ne  samo  ove  zemlje  ne  zna  da  vlada  svojim  emocijama.  Iz  toga  proizilazi  gomila  ličnih  i  socijalnih  problema  čije  razmere  još  uvek  ne  mogu  ni  da  se  naslute. Neću  da  vam  prepričavam  šta  sve  piše  u  tom  tekstu,  ali  napisaću  koju  reč  o  tome  šta  tamo  nije  pisalo.  Nigde  se  ne  spominje  da  se  emocijonalna  inteligencija  razvija  u  porodici  i  društvu  u  kome  su  ta  emotivno  nesigurna  deca  odrastala.  Oni  su  oko  sebe  morali  da  imaju  neke  primere  kako  ovladati  i  koristiti  svoje  emocije.  Prvi  primer  smo  bili  mi,  njihovi  roditelji.  Ako  su  deca  u  nečemu  toliko  omanula,  onda  smo  mi  prva  adresa  za  pritužbe  na  tu  temu.  Mi  smo  najodgovorniji.  Kad  kažem  „ MI “ , onda  najiskrenije  prvo  pomislim  na  sebe,  pa i  na  sve  vas  ostale.  Mi  smo  društvo  sa  transgeneracijskim  emotivnim  felerima,  a  bez  ikakvog  ozbiljnog  pokušaja  da  se  to  makar  prepozna  i  prizna  kao  takvo,  a  o  pokušaju  promene  uzaludno  je  i  trošiti  reči.

U  Srbiji  si  sa  trideset  godina  još  uvek  dete.  Baš  tako.  Ne  mlad  čovek,  već  matoro  dete.  Naši  tridesetogodišnjaci  još  uvek  žive  sa  roditeljima.  Ako  su  završili  neku  školu,  onda  su  bez  posla.  A,  ako  i  imaju  posao,  plata  nije  dovoljna  za  samostalan  život.  Naši  tridesetogodišnjaci  se  plaše  emotivnog  vezivanja,  jer  bi  tome  moralo  da  prethodi  emotivno  „ odvezivanje “  od  roditelja.  Što  je  najčešće  posledica  roditeljske  emotivne  ucene.  Muškarci  u  tridesetim  godinama,  dakle  ta  matora  deca,  maštaju  o  ženama  koje  izgledaju  kao  na  slikama  tek  obrađenim  u  fotošopu: da  izgledaju  savršeno,  da zahtevaju  malo  i  da  ga  bezuslovno  voli.  Pri  tom,  ta  žena  treba  da  zarađuje,  rađa,  kuva,  pere,  pegla  i  da  je  uvek  raspoložena.  Zapravo  treba  da  bude  jedna   mutant  mame,  Severine  i  Pepeljuge.  S  druge  strane  i  devojke  u  tim  godinama  nisu  baš  sasvim  u  skladu  sa  svojim  mogućnostima,  potrebama  i  željama.  U  dvadesetim  su  sigurne  da  žele  i  zaslužuju  muškarca  koji  je  zgodan,  jak,  pametan,  duhovit,  romantičan  i  nepristojno  bogat.  U  tridesetima  ta  očekivanja  još  uvek  nisu  isčezla  ( setite  se  samo  koliko  je  bio  popularan  film  „ Zgodna  žena “ ),  ali  sudar  sa  realnošću  dovodi  do  pada  kriterijuma,  pa  sve  što  je  nalik  na  neku  od  pobrojanih  osobina  može  da  prođe.  Čovek / žena  vidi  ono  što  želi  da  vidi,  a  ne  ono  što  mu  je  pred  nosom.  Nikome  ne  pada  na  pamet  da  se  idealni  partner  ne  rađa  kao  takav  ( Platonova  teorija  o  srodnim  dušama  koje  se  traže ),  već  se  on  stvara  emotivnim  investiranjem,  strpljenjem  i  zajedničkim  kretanjem  napred.  Naravno,  kao  što  niko  nije  rođen  samo  za  jednog  muškarca / ženu,  tako  se  ne  može  ni  od  svakog  stvarati  taj  ideal  kome  tako  uporno  težimo.  Sa  nekim  to  prosto  ide,  a  sa  nekim  baš  i  ne.  Ali,  treba  pokušati. Ako  ne  uspe  jednom,  ne  znači  da  neće  drugi  put.

Kada  rađamo  decu,  kada  ih  vaspitavamo,  kada  im  dajemo  ili  uzimamo,  kada  ih  štitimo  ili  izlažemo,  bilo  bi  dobro  da  osvestimo  svoje  porive  zašto  to  radimo.  Svaki  sebičluk  ili  manipulacija  stignu  na  naplatu.  Nije  prokletstvo  „ kiselog  grožđa “  neka  metafizička  zla  kob  koju  nevini  ispaštamo,  to  je  „ kiselo  vaspitanje “  koje  smo  preneli  na  svoje  potomstvo. To  su  zabrane,  ignorisanja  ili  često  i  mržnja  koju  smo  usadili  u  svest  i  emocionalni  kod  naše  dece  i  to  će  nam  se  jednog  dana  osvetiti.

Ljubomir Nenadović  je  znao  o  čemu  govori  kad  je  rekao  da  su  dve  najteže  stvari  na  svetu  voditi  državu  i  vaspitavati  decu.  Jer  i  ta  naša  dece  treba  jednog  dana  da  vaspitavaju  svoju  decu.  Ako  od  nas  nisu  ponela  emotivni  kapital  i  potencijal  za  jedan  toliko  zahtevan  zadatak,  šta  možemo  od  njih  da  očekujemo?

Eto,  tih  par  stvari  mi  pade  na  pamet  posle  čitanja  onog  teksta  koga  sam  pomenuo  na  početku.  Bilo  bi  lepo  da  grešim  i  da  je  sve  ovo  što  sam  napisao  samo  prazna  priča.  Bilo  bi  lepo  jer  bi  naše  greške  bile  manje,  a  budućnost  lepša.  Bilo  bi  lepo . . .

Jovica Jovanović

 

Nema komentara