Za dobrovoljno napuštanje Fabrike kablova u Jagodini izjasnilo se 190 radnika, od ukupno 1255 radnika. Zbog predstojeće odluke o novom modelu funkcionisanja izabrana je konsultantska kuća, a neizvesna budućnost jagodinskog giganta navela je mnoge da izraze žalost kroz poeziju. Posle studenta Stefana Petkovića koji je napisao pesmu „Oproštajna„, Zoran Pavlović iz Beograda šalje pesmu „Molitva za Čiču“.

MOLITVA ZA ČIČU

zoran oesma

Zoran Pavlović

Vek i po i koja godina više,

u sve živote i temelje gradske,

pivo smo za sreću polivati znali,

“krive drine” ispravljali,

na večne počinke ljude ispraćali

u kolevke tek rodjena sunca uspavljivali

i tada i sada i uvek, sa pivom nazdravljali.

 

Ko Čiču iz „gaća istresao nije“,

taj ne zna šta je pivo,

taj ne zna zašto je dobro,

kad se Jagodinsko pije.

Kad te hvata lagano i dugo,

a tebi se čini, da ti ništa nije.

Dok čiču piješ i gledaš u brke bela,

uvek se pitaš,

kude se dede ko ga iz flaše ispi pre mene.

Neda ti čiča da se svadjaš, da gluposti pričaš razne,

muziku bre,muziku mi dajte našu,

da cvili gudalo meko a glasovi nek se slažu i udaraju kako umeju i znadu,

ali nju ne pominji noćas, nikako nemoj,

samo nju, ostavi na miru da je isplačem sa svakom flašom novom.

Tebe, Jelo, Jelena moja…

 

Vakat je, krenuti se mora,

pre nego što mesec na počinak ode,

dva me puta nekuda vode.

U parku klupa tvrda,

ali jutro bez svedoka muke moje,

ili lagano,u senci lipa i platana,

od kuće do kuće i kapija zaključanih davno,

i ulice sa kaldrmom nekom,

poredjanom tako, kao da uzbrdo vode,

a ja umoran i težak, pa ne mogu ni gore ni dole.

 

Jagodinci , šta vam je bre?!

Ne daj te Čiči da ode,

jer njemu ne treba ništa,

ni radio, ni tv, ni marketing neki,

njemu samo treba glas da krene,

pa da ponovo živi i da se ponovo radja,

jedno pivo koje niko ubiti mogo nije.

Nećeš valjda u tvojoj eri,

prijatelju moj,

da ostane upisano, „jes mnogo je uradio,

al šta mu vredi, kad pivaru sačuvao nije“.

Pa valjda znaš, jer po svetu putuješ često,

da tamo vrednost ima ono što živi dugo,

Ej,vek i po !

Nije šala, to pivo se pije,to je brend,

što ova deca jezikom svojim mlate,

a reč je moj brate, o tamnoj flaši sa etiketom nekom,

na kojoj brkati čika stoji,vek i po i veli,

pa zar je moguće,

da u Srbiji nemo ko da sedne,

na miru popije i kaže,

ne damo ovo bre,

nek živi i nadživi sve i nas i one,

koji se tek na svet spremaju stići.

Kako ćeš njima poželeti sreću i život dugi,

ako Čiče nema da uzvikne, živeli i udri dalje…

za mnogaja ljeta i vekove nove.

 

I kada vas svi napuste i odu,

Čiča će reći,

ne tuguj, vremena idu bolja a ljudi dolaze drugi,

koji znaju da vole i ljube,

kojima para nije popila pamet,

i niko osmeh sa lica oteo nije.

Kako će oni kroz život,

bez čiče i piva,

bez cigana naših,

i pesme na letnjoj kiše

pod krošnjama mirisnih lipa sa Balkana.

 

Zoran Pavlović je profesor, publicista i specijalni savetnik za strateški PR i marketing.

 

 

Nema komentara