Rano i kišovito jutro posle novogodišnjih praznika u Despotovcu. Na pijaci različita roba, nervozni prodavci ali i još nervozniji kupci, spremni da se cenkaju i za kilo paprike. I tako u izobilju svega, retko se nadje, neka novina, nešto što do sada nismo imali prilike da vidimo. Ikone, rekao bi neko ništa novo, to danas svaki prekupac na ulici preprodaje. Ali ovo nisu svakidašnje ikone, to su ikone rađene goblen štampom. Za tezgom stoji osamdesetogodišnja starica koja i po ovom kišovitom i hladnom danu čeka da mušterija kupi neki njen rad i za to vreme, iako nosi naočare, ručno veze jedan veliki goblen na kojem se već nazire lik Arhandjela. Veze goblen i započinje priču.

– Već četiri godine dolazim na pijacu u Despotovcu iz Paraćina. Zovem se Temeljković Radmila, a naziv radnje je “Goblen vez”. Inače sama pravim goblene, nekada smo ih štampali, a sada više ne, priča starica.

Reč je o radnji koja se štampom goblena bavi već pedeset godina. Radnju je osnovao Radmilin suprug, sa svoja dva brata, međutim danas se ovim poslom bavi samo jedan dever i njegov sin.

– Moj suprug je doneo iz Zagreba taj posao u Paraćin. Tim poslom smo se pošteno bavili, i od njega smo napravili kuće i decu školovali i udali. Ja sam i penziju zaradila, ali pošto je mala, nastavila sam da se ovim bavim i unuku da školujem odnosno da pomažem u njenom školovanju, jer ja nemam za koga drugog nego mojima da dajem svaki dinar koji uzmem.

Retko ko svrati da nešto od ovih ikona na goblenu kupi, Radmila uprkos zimi stoji i čeka, a nekada je posao i prodaja bila mnogo razvijena, nego danas, seća se sa setom.

vzzz

– Do pre tri godine posao je išao dobro, ali sada slabo. Često se desi da dođem i da se vratim kući bez dinara prihoda. Ali, šta da radim, moram, jer je penzija mala a skupoća je velika. Ja ne bih volela da idem, ali šta ću kad moram to da radim, reče Radmila.

Pored ove može se reći česte slike ljudske sudbine, Radmila nije izgubila veru i želju da mladima prenese tajne ovoga zanata.

vzzzzzzz

– To je goblen štampa na platnu koje nam dolazi iz Nemačke, pokazuje nam.

-Kad nam platno dođe, onda štampamo, zavisno koliko boje ima predmet na goblenu toliko vremena utrošimo, nekada štampamo i po pet sati, kaže ona.

Zanimljiva je ova goblen štampa, ali je za još veće poštovanje to što Radmila i pored naočara koje nosi, svojeručno veze goblene po narudžbini sa naručenim ikonama, i od svakog goblena ostavi sebi uspomenu.

– Veoma sam uporna, tako da mi za jedan završen goblen, zavisno od veličine treba najviše 40 dana, mada sam neke radila i za 25 dana. Nekada dnevno i po šest, sedam sati, ali je to naporno. Sada češće radim krupan bod, nego sitan, jer ne vidim najbolje. Uradila sam više od deset goblena sa motivima “Tajne večere”, to je najteže za rad, priča ona.

Na kraju razgovora, Radmila nam je ispričala da je najveća “Tajna večera” koju je uradila imala više od metar, uživali smo u fotografijama na kojima nam je pokazivala urađena i već prodata dela, koje je fotografisala da bi ostala uspomena.

To je život i sudbina, ali se ova starica ne boji rada, i uživa da veze. Slave se uveliko nižu, pa se Radmila nada, da će joj neko od potencijalnih slavljenika ili gostiju, kupiti ili poručiti goblen da im od srca, ma koliko za nju naporno bilo, izveze.

Veženje goblena naučila je na pijaci.

Pošto je skoro ceo radni vek i deo penzije provela na pijaci, Radmila nam je otkrila da je tamo dok je prodavala štampane goblene, od jedne žene u Zemunu naučila i kako da i ona veze goblene, bila je veoma srećna kada je izvezla prvi goblen, otkrila nam je ovu životnu slučajnost.

Marko Mirković

 

Nema komentara