Stefan Lazarević je mladić iz sela Đurinac kod Svilajnca. On studira na Pedagoškom fakultetu u Jagodini. Već dve godine se aktivno bavi pisanjem poezije zapažene na brojnim konkursima i pesničkim maratonima širom Srbije.

Intrevju vodila Ana Filipović

Stefan, kako sam kaže, svoje stvaralaštvo vidi u funkciji života, način da se postoji pod suncem a da se pritom oplemenjuje i sam život. U planu mu je da izda svoj prvenac, koji  simbolično nosi naziv „Iz dubine“, koji predstavlja same početke njegovog stvaralaštva u onom čistom obliku  nastanka.

„Svoje prve stihove napisao sam još u nižim razredima osnovne škole. Bilo je to zbog moje velike ljubavi (smeh), nisam znao kako da joj izjavim ljubav pa sam napisao pesmu. I dan danas se sećam  prvog stiha…

„Noćas je mesec prestao da diše,
Noćas smo oboje ostali sami
I ako te volim od svih najviše
Nekako se kraj tebe osećam malim“

Posle ove pesme, valjda zbog neuzvraćene ljubavi (smeh) nisam ništa pisao sve do kraja srednje škole. Srednju Poljoprivrednu školu sam završio u Svilajncu, smer Prehrambeni tehničar, pošto je moje selo udaljeno od grada, a autobuske linije su jako loše, ja sam četri godine proveo u učeničkom domu. U to vreme zapisivanje događaja i pisanje poezije bili su ventil, moj lični bunt prema onome što se u datim trenucima dešavalo. Naravno ono što je nastajalo  nisam pokazivao nikome smatrajući to suviše ličnim, valjda zbog puberteta (smeh), tek kasnije na inicijativu jedne dobre prijateljice, koleginice, kojoj sam slučajno spomenuo da pišem na Pedagoškom fakultetu u Jagodini, pred prepunim pozorištem „Stanislavski“ recitujem svoju pesmu što izaziva ogromno oduševljenje kod publike i tako sve kreće. Ubrzo nakon toga postajem član književnog kluba „Mirko Banjević“ iz Paraćina, gde upoznajem pesnike, kradem zanat i što je najvažnije napredujem.

Primećujem da je put kojim ideš poprilično šarenolik. Od srednje Poljoprivredne škole do Fakulteta pedagoških nauka, pa do pisanja i bavljenja glumom.  Koliko ova šarenolikost  tvog delovanja utiče na to da odabareš profesiju kojom ćeš se baviti. Kako vidiš sebe u budućnosti?

„Ovakvo pitanje u poslednje vreme često dobijam od  ljudi. Najispravniji odgovor bi po meni bio ne znam,  (smeh) jedino znam da ću svoj život posvetiti pomaganju drugima, sa težnjom da im živote učinim lakšim, lepšim i boljim. Život toliko inspiriše, nudi pregršt mogućnosti da je po meni nezahvalno usmeriti  celog sebe na samo jednu oblast. Ljudi često nazivaju moju svestranost lutanjem, ja to vidim kao dopunu ličnosti kroz stvaranje, jer baš sve je stvaranje. Eto mogu da se pohvalim da sam se od nedavno priključio muškoj etno pevačkoj grupi „Poklič“ iz Svilajnca, jedva čekam da vidim kuda će me to odvesti (smeh).

Odakle ljubav prema glumi, poeziji, umetnosti?

„Zanimljivo pitanje. Od malih nogu sam se razlikovao od dece sa kojima sam odrastao. Dok su svi igrali fudbal, žmurke, ja sam jurio zmajeve, tražio zakopano blago i često su mogli da me nađu kako sedim duboko zamišljen u nekom svom svetu. U tom procesu igranja rodila se i ljubav. Odrastanjem, ona je prerasla u drugi oblik, pa se ta dečija radoznalost sada ispoljava kroz reči i pokrete. Priroda me kao najbolje umetničko delo, iznova i iznova  fascinira i inspiriše, mislim da sam od nje upio želju da stvaram…“

stefan lazarevic 1Možeš li mi reći nešto više o priznanjima i nagrada koje si osvojio?

„Na književnom konkursu „Moravske tajne“ književnog kluba „Dušan Matić“ 2014. godine osvojio sam treće mesto za pesmu „Igra života“. Takođe u Ćupriji u Književnom kulbu „Dušan Matić“ na poetskim pozornicama osvojio sam prvo mesto po oceni publike za pesmu meseca jula 2014. godine (pesma „Ja sam Srbin“) i drugo mesto po oceni publike za pesmu meseca decembra 2014. godine (pesma „Moj deda“). U organizaciji kulturno umetniče asocijacije „Scena svih kreativnih“ iz Novog Sada nagrađivan sam na njihovim međunarodnim festivalima i to: treće mesto na 6. međunarodnom festivalu „Stanislav Preprek“, u organizaciji knjižene aocijacije „Scena svih kreativnih“ (kategorija do trideset godina, Novi Sad, 2014). Treće mesto na 5. međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov“, u organizaciji knjižene aocijacije „Scena svih kreativnih“  (kategorija do trideset godina, Novi Sad, 2014). Osvojio sam i nagradu za najosećajniju ljubavnu pesmu na 14. festivalu „Pesme nad pesmama“ u organizaciji „Kluba umjetničkih duša“ Mrkonjić grad u kategoriji „Afirmisani pesnici ljubavnog pesništva“, 2014. godine“.

Šta za tebe kao mladog čoveka znači biti pesnik danas? U društvu u kome danas živimo ima li nade za poeziju?

„Jedino što mi sada pada na pamet je Platon, koji kaže „Poezija je bliža istini nego istorija“. Za mene biti mlad pesnik u današnje vreme predstavlja odraz smelosti i hrabrosti da se živi i radi ispravno. Sve dok postoje ljudi koji svet posmatraju očima duše, koji za razliku od većine uspavanih zaista i promišljaju poezija će se održati. Poezija je usko povezana sa životom, njegov je odraz. Ako poezija umre umreće i život, pa je na pesnicima velika odgovornost.“

Osim što tvoje radove možemo pronađi na društvenim mrežama, da li imaš u planu da objaviš zbirku poezije , da li imaš spremnog materijala za tako nešto?

„Društve mreže, pa i sam internet je ogromno bogatsvo i prednost svakom umetniku. Bilo da je on slikar, muzičar, pisac, na internetu će najbrže i najjednostavnije doći do publike. Već duže vreme imam u planu da objavim svoj prvenac. Zbirka nosi naziv „Iz dubine“, sa ljubavnom, rodoljubivom i duhovnom tematikom. Nažalost, još uvek sam u procesu traganja za sponzorima, sve je odavno spremno, ali kao i uvek manjka novca (smeh),  duboko verujem da će jednoga dana i mojih ruku delo ugledati svetlost dana. Na meni je da pišem i da se razvijam.“

Kojim temam se najviše baviš u svojim pesmama i koju poruku želiš da preneseš? Koje su po tebi najveće životne vrednosti?

2Što se tiče tema, trudim se da pišem o svemu. Najviše mi je privlačna duhovna tematika kao odraz čovekove težnje za Bogom ali i pronalaženja sebe kao kvalitetnijeg  u tom uzvišenom odnosu. Ono što želim da prenesem na druge jeste osećaj pripadanja i važnost ličnog doživljaja stvarnosti. Moj životni moto glasi „Samo se srcem jasno vidi, istina je očima nevidljiva“ ovom devizom, trudim se da krojim čitav svoj život, svoje pesme, sve.  Ono što smatram zaista vrednim jeste duševni mir, kao iskonska potreba svakog čoveka. Ko ima mir, poseduje jedino bogatsvo čoveku potrebno, ako nekom poklonite mir, dali ste mu najviše.
KAD BI POSTOJALA
Plavetnilo zemlje
ogleda se noćas u tvojim očima.
Koliko želim,
da te bar večeras,
sretnem na proplanku nalaženja
i odvedem na ravnicu nežnosti.
Nestvarna si koliko i moja,
a postojiš u ulici slutnje,
u stvarnosti mojoj od želja stvorenoj.
Uzvikujem ti ime,
plašeći se ishoda razmišljanja,
da postojiš samo u glavi jednog sanjara
koji može da izmeni večnost.
Čekam…
Da bar čekajući
dozovem kišu istine
i pronađem te ispod zalaska sunca,
prosutog
po morskoj pučini života.
Čekam…
Gubim sebe,
tlo,
vazduh,
ali čekam.
Čekam da osmehom zarobiš svet moje pažnje
i zatočiš moju čežnju
u telesnosti svojoj daleko od nestajanja.
Da bar postojiš ovde…
Da bar postojim tamo…
Da bar sudar svetova,
spoji usne tvoje sa mojima,
i da ujedinjene u postojanju
ožive srce
koje zaljubljeno u misao
ubrzano kuca.
Čekam…
Čekam…                                                                                    

Stefan Lazarević

 

Nema komentara