1925218_1380118808924537_630229750_nEksplozija.

To je jedini ishod napetosti koja u društvu vlada.

Ko će prvi, pitanje je bez odgovora, ali neko hoće sigurno.

Pojedinačni slučajevi poput napada mačetom zbog nesporazuma u saobraćaju, ubistva i samoubistva supružnika, muškarci koji biju i ubijaju, žene koje se prodaju udajom ili udaju prodajom, deca navučena na kinjenje druge dece, prezaštićeno i nevoljeno odrastanje, pasoš ili lova kao izlaz ili ulaznica iz pakla koji se uvek nazove drugim imenom, ali je uvek samo pakao, sve to moraće da eksplodira jednom. Pre ili kasnije, unutra ili spolja, izliće se lave užarenog besa, agresije, zla, mržnje, prestaće da bude važno ko je pored tebe, pored nje, njega, nas, ubićemo prvog ili prvu do sebe, jer su sve granice promenljive do one granice na kojoj sve puca bez povratka. Čovek je krhko biće, slomi se kad se najmanje nadaš.

Do krajnje granice nismo došli  preko noći. I nije samo neko od nas, svi smo, jer je život veza, a ne linija razdvajanja na tvoje, moje i tuđe.

Počelo je na poslu ili u kući. Nismo imali dovoljno ni vremena, ni živaca, ni interesovanja, ni novca, da nešto promenimo, rešimo, počnemo, završimo, da porazgovaramo ili naučimo, izlečimo, pokrijemo, poljubimo. Da zaspimo mirni i odmorni. Da ne brinemo o nekome, nečemu i o sutra i o sebi. Nikad ničega dobrog nije bilo dovoljno, nikad ničega lošeg nije nedostajalo, naprotiv. Tako smo se pravdali i sebi i drugima. Druge nije bilo briga za to, ali su radili isto. Sad smo niko, svi.

Ćutanje nas je gurnulo u čeljusti pohlepnih i moralnih nakaza u belim mantilima, u uniformama i mantijama, za profesorskim ili kabinetskim katedrama, na vrata političkih stranaka i bogatih lopova. Ćutali smo kad god je trebalo da pitamo. Sad ćutimo jer nema nikoga da pita za nas. Nismo mislili na vreme. Pustili smo lošije od sebe ispred sebe. Sad gledamo u senke, umesto u Sunce. Ni napred, ni nazad.

I onda smo  postali oholi, zajedljivi, sarkastični, mračni. Počeli smo da zlostavljamo slabije i one koje volimo, jer smo pred jačima i oholijima bili nemoćni. Mislim, nismo mi bili nemoćni, nego nam je bilo lakše da izaberemo nemoć. ‘Ko će, ja neću!’ princip. Bunt oduvek košta, bunt se oduvek plaća, ali ovo nije život više, kakva je sada razlika u smrti, znate li?

Linija manjeg otpora je linija slabijeg, linija poniženog, bez dostojanstva i ideje šta bi uopšte sa ostatkom života, ali sa jasnim ciljem da i dalje ostane u svojoj rupi, jer svetlo štipa za oči, a vazduh tera na disanje. Ko god krene napolje, ko se god usudi da zaurla, vrisne, jaukne, potrči, ma daj, ščepaj ga za noge, vuci nazad, vuci, bre, vuci jako, e tako, dobro je, nije uspeo da se izvuče, to, bolje je da se svi držimo zajedno, makar i na potpuno pogrešnoj strani razuma.

Neki su pobegli unutar sebe. I oni eksplodiraju, kao crne rupe. Vidi se to i sa sasvim male razdaljine, čak i u redu za hleb. Odaju ih oči i pokreti, neočešljana kosa i čudne cipele.

U tom neprestanom bežanju na kraju smo stigli do sebe samih. Krug se zatvorio sudaranjem sa strahovima, sada snažnijim nego ikada, jer strahovi se hrane našim ćutanjem, neznanjem i bežanjem, pa od toga rastu kao iz vode, a mi smo se nekako, opet iznova, u tom krugu jednostavno smanjili. Pojela nas nemoć da izaberemo svoju moć, moć da živimo zajedno bolje, nauštrb nemoći da i ovaj privid od života dovedemo u nekakav prihvatljiv red.

Napetost je velika, tačka kidanja blizu.

Zato eksplozija.

I zato što su svi drugi izbori već daleko iza nas.

Marijana Stevanović

https://kinkymara.wordpress.com/2015/02/17/eksplozija/

Nema komentara