Iskreno, nisam bio naročito motivisan da pišem ovonedeljnu kolumnu. Nekako sam pribrao misli, počeo da slažem nekakve rečenice u glavi, a onda pročitam kolumnu reditelja Gorana Markovića objavljenu u Politici. Jedino što sam poželeo bilo je da ceo tekst prepišem i zahvalim se čoveku što je napisao sve ono što sam i sam želeo kažem. Naravno, to nije izvodljivo, pa sam odlučio da citiram deo pomenutog teksta i iskoristim ga kao šlagvort za svoju kolumnu.
„ Mislim da je uzaludnost napora nešto što nas prati čitavog života i predstavlja jednu od osnovnih tegoba ljudske egzistencije. Jedino što toga nismo svesni. Kada bi bio vidljiv, besmisao ulaganja naših moći u nešto što nema budućnost potpuno bi nas preplavio, obesmislio naše postojanje. Ovako, on je zabašuren u nizovima svakodnevnih radnji i rituala, raznim iluzijama ili religioznim i ostalim ubeđenjima koji nam pružaju privid da je sve u redu, ili da će se na kraju, makar u raju, sve nekako srediti i naš život dobiti potvrdu da je imao smisla“.
Sećam se kako neki od junaka kojeg je stvorio Dostojevski kaže kako pokušava da više voli život od njegovog smisla. Moćna misao. Stvarno, je li moguće živeti i voleti život, ako ne razumemo njegov smisao i ne vidimo mu svrhu? Da li Sizif gura svoj kamen potpuno svestan uzaludnosti svog napora, ali bira da između ne raditi ništa i raditi bilo šta, bira da radi bilo šta, bez obzira što nema nikakvog smisla u tom naporu. Nadam se da stručnjaci među vama neće da mi zamere što ne mogu da se setim ( a mrzi me da tražim ), ko je pisao o tome da je čovek greška prirode, jer ima samosvest i zna da će umreti, a da pri tom ne može da promeni ništa. Čini mi se da je to Šopenhauer, ali nije presudno za ovaj tekst.
Kako mi misli vode slobodne asocijacije, od reditelja, preko pisca i filozofa, dođoh do tipa koji je sve to i još po nešto, Emira Kusturice. U svojoj prvoj knjizi Smrt je neproverena glasina, opisuje reakciju svoje majke kad je saznala da je dobio Zlatnog lava u Veneciji za film Sećaš li se Doli Bel. Kaže kako je neprestano plakala, bojala se tragedije koja će da ih zadesi posle ovoliko sreće, jer život nije radost, on je u najboljem slučaju, pola – pola. I ima to nekog smisla. Možda grešim, ali primetio sam da kad su velike lične i kolektivne tragedije na svom vrhuncu, negde sasvim duboko u tom mraku, počinje da klija zametak neke buduće radosti. Logično je da važi i obratno, da na vrhuncu sreće, u nekom kutku nastaje zametak neke buduće tragedije. Kažu naučenjaci da je u središtu uragana potpuna tišina, da je u središtu plamena hladno, a u središtu sante leda toplo. Ne mogu to da proverim, ali ako je ovo tačno, onda nisam ni ja puno pogrešio.
Možda sam vas ovim tekstom umorio i obojio vam misli nekim tamnim tonovima. Ajde da ne bude tako. Da probam na kraju ove kolumne da dodam neke svetlije valere. Pozvaću se opet na nauku. Psihologija je mlada nauka, jedva nešto duža od jednog i po prosečnog životnog veka, ali to što nije bila naučna disciplina, ne znači da oduvek nije postojala pod drugim imenima i u drugim formama. Dakle, psiholozi su oko malo čega potpuno saglasni, izuzev perioda kada se formira čovekova bazična postavka ličnosti. Tu se, manje – više, svi slažu da se to dešava do pete godine života. Naravno, sve je to kasnije podložno promeni, ali temelji onoga što ćete postati nastaju tada. Kako bi ste u jednoj reči opisali svoj život ili život svog deteta u tom periodu? Igra! Mislim da je to ključna reč. Bez obzira na mesto, pol, naciju, religiju i sve ono što nas kroz sistematizovani oblik kulture ( ili dresure ) kasnije nauče da treba da nas razdvaja, igra je zajednička svoj deci sveta. Deca kroz igru uče,stvaraju,upoznaju ljude oko sebe, kao i sami sebe. Lakan kaže da je jedno od najvećih otrkrića i trauma za dete tog uzrasta kad vidi sebe u ogledalu i shvati da ono i njegova majka nisu jedno isto biće. Detinjstvo je zapravo jedini autentični period u našim životima. Na žalost, vrlo brzo shvatamo da moramo da se adaptiramo na potrebe i želje odraslih da bi bili prihvaćeni i voljeni. Tu detinjstvo polako prestaje. Kada bi uspeli da u ovim godima, koje god da su, pomerimo malo perspektivu kojom posmatramo sopstveni život, i da probamo ponovo da na sebe i svet gledamo iz ugla igre, sve bi bilo drugačije. Kad bi naše slobodno i kreativno dete ponovo progovorilo svojim jezikom i gledalo svojim očima, možda bi pitanje smisla postalo besmisleno. Je li to moguće? Jeste. Jeste, uz neizbežno „ ali “. Iza njega dolaze reči kao što su – hrabrost, volja, snaga, mudrost, želja …i sve ono što nam manjka, a tako nam je potrebno. Možda je život više od igre, ali možda je i igra više od života?
Jovica Jovanović
