Neki dan pričam sa prijateljicom o nekom zajedničkom poznaniku. U trenutku ona izgovara moj omiljeni argument vezan za nečiji karakter : “ On je dobar “.
I tako započe ovu kolumnu . . .
Zašto ljudi misle o nekome da je dobar? Uzmimo na primer ovog mog poznanika. Da li je primio u kuću porodicu iz Sirije, na proputovanju kroz Srbiju? Nije. Da li je dao bubreg nekome da bi mu spasio život? Nije. Pa, zašto je on dobar? Ni ja nisam primio Srijice, niti sam nekome dao bubreg. Znači li to da sam i ja dobar? Šta uopšte znači biti dobar? Koji su kriterijumi po kojima određujemo da li je i koliko neko dobar?
Imali smo kroz istoriju neke opšte prihvaćene vrednosti, a odnos pojedinca prema tim važećim vrednostima definisao ga je kao dobrog ili lošeg čoveka. Te vrednosti su se uglavnom ticale morala proizašlog iz dominantnog religijskog obrasca ili vladajuće ideologije. Kako – kad i kako – gde. Budući da sam skeptik i pun poverenja u ljudsko licemerije, mislim da se ni tada stvari nisu mnogo razlikovale od sadašnjih prilika, ali forma je bila mnogo prisutnija i zahtevnija, pa otuda i utisak da se nešto suštinski promenilo.
Danas vrednujemo ljude, bar one koje poznajemo i sa kojima imamo neposredni kontakt, isključivo kroz odnos koji oni imaju prema nama i našim potrebama. Dakle, neko može zaista za prijatelja da da bubreg, ali ako meni nije pozajmio 100 evra da idem na doček Nove godine u Rim, on je stipsa i đubre neopevano. To za bubreg mene se ne tiče.
U izgovaranju te, meni tako iritantne rečenice, “ On je dobar”, uvek ima prizvuk blage snishodljivosti i sažaljenja. Nešto kao “ Jadan . . . “ Kao da taj neko koga smo upravo proizveli u dobricu, zapravo i nema drugi izbor, jer nije dovoljno pametan, sposoban, drčan ili šta već, da bi bio nešto drugo sem dobar. Za dobrog smatramo onog koga smo procenili da nije u stanju da nas ugrozi. Dobar je svako ko nema dovoljno samopozdanja i u čijem se prisustvu osećamo dominantno. Dobar je druga reč za bezopasan. Pri tom, vrlo često se ispostavi da je naš dobrica zapravo bio pritvorica. Da je njegovo koristoljublje potčinilo njegovu sujetu i samo je čekao trenutak da oživi Borin stih : “ Dobar čovek svako veče zarije mi nož duboko, za večeru uši seče, za doručak vadi oko.” Naravno, ovo je metafora, ali mislim da znate na šta mislim.
Budimo iskreni, danas biti dobar znači biti malčice tunjav. Bez ambicija, bez posebnih sposobnosti, bez svog mišljenja, bez samopouzdanja i naravno, bez para. Dobrota i novac se međusobno isključuju, bar na ovim prostorima. U Američkim filmovima koriste reč luzer, ako vam se tako više sviđa.
Zaključak – dobar je onaj ko je pasivan u svojoj benignosti. Ili, bar mi mislimo da je takav?
Zaboravili smo, ili nikad nismo ni znali, da biti dobar znači činiti dobro. Dobrota je aktivni odnos činjenja dobra drugima. Dobrota je potreba, želja, osećaj, odluka da se čini dobro. Po svaku cenu i uprkos svemu. Za dobrotu je potrebno sve ono što sam gore naveo da ljudi koje najčešće navodimo kao dobre, uopšte nemaju. Da bi čovek bio dobar, mora da bude hrabar, sposoban, pun samopouzdanja i samopoštovanja. Mora da bude pobednik. Mora da ima stav. Stav da hoće da bude dobar. Znate li nekog takvog? Ni ja. Zapravo, mislim da takvi ljudi postoje. Ali, nisu superheroji, ni sveci, nego obični mali ljudi koji nisu uvek i sa svima takvi, ali imaju to u sebi. Njih nema na naslovnim stranama, u rijaliti programima . . . Oni su tu kad život od njih zatraži da budu tu.
Ne verujem da ćete posle čitanja ovog teksta promeniti svoj odnos prema “ dobrima “ , ali moje je bilo da kažem šta mislim. Jer, kako to neko reče – Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ne čine ništa .
anonimni kolumnista
