piše Jakov Milanović
Ovih dana svedoci smo nemilih događaja koji su prouzrokovali buru zaprepašćenja i negodovanja građana širom Srbije. U samo nekoliko dana jedna beba je zlostavljana i primljena je u bolnicu sa vrlo ozbiljnim prelomima i povredama, dve devojčice su izgubile život, izgorele su u požaru dok je majka otišla da donese vode, devetnaestogodišnji mladić je silovao staricu od 74 godine, i mislim da nije ni potrebno više nabrajati.
Otac bebe sa prelomima i modricama, je sa 45 godina upoznao maloletnicu od 15 godina ometenu u razvoju. Tom i takvom detetu je napravio dete. On povodom ovog slučaja još izlazi u medije i pošto je doneta mera oduzimanja deteta i slanja u hraniteljsku porodicu, izjavljuje – boriću se za svoje dete. Ni u jednom momentu niko se u medijima nije bavio slučajem 45 – godišnjaka koji je obljubio ometenu 15 godišnju maloletnicu. Njegove komšije ga brane da puno radi i zbog posla odsustvuje od kuće, ali da je dobar čovek.?!
Sa druge strane svedoci smo svakodnevnih afera po tabloidima o krađama i prekrađama u javnim preduzećima o besomučnom trošenju para poreskih obveznika bez kontrole i bez epiloga.
Štrajkuju advokati, zdravstveni i prosvetni radnici i celokupna situacija u srpskom društvu poprima obrise jedne tragične burleske kojoj evidentno nema kraja. Zašto? Zato što u našoj državi nisu uspostavljene vrednosni sistemi i norme ponašanja niti u državnim institucijama, niti u medijima, niti u pravosuđu samim tim u celokupnom društvu. Bauljamo kroz život od danas do sutra izgubljeni u vremenu i prostoru bez jasne odrednice šta nam donosi sutrašnji dan. A jedini sistem koji funkcioniše u našoj državi je da nema sistema.
U nekim, sada već davnim vremenima, pre raspada bivše nam države, iako smo živeli u jednopartijskom sistemu postojao je izgrađen sistem vrednosti, i tada su postojale starlete (samo se nisu tako zvale), postojala je kvalitetna i šund muzika, kvalitetna i šund književost, ali se svemu znala mera. U to vreme novine su se čitale od prve do poslednje stranice jer ste u njima imali šta da pročitate, da saznate nešto novo pa i da naučite. Imali smo jedan od najkvalitetnijih kulturno – obrazovnih programa u Evropi. Novinarske stupce su punili ljudi za imenom, prezimenom i profesijom a za novine su i pisali ljudi sa završenim fakultetima, stručnjaci svog zanata. Ovih drugih nije bilo ni u tragovima. Onda su došle devedesete i u sledećih 20 godina se srušilo sve ono što smo učili u šta smo verovali, moral je postao jedna krajnje fleksibilna i fluktuirajuća kategorija.
Nemaština koja za većinu građana traje više od dve decenije, otpuštanja sa posla, estradizacija i tajkunizacija politike, biznisa, sporta, medija je uzdrmala temelje našeg društva i došli smo u situaciju da su strušeni stari a nisu uspostavljeni novi vrednosni, niti bilo koji sistemi.
Ovo je odgovor na pitanje kako je moguće da se u zemlji Srbiji dese nemili događaji sa početka ovog teksta.
U svakom gradu u Srbiji više nego bilo gde u razvijenim demokratskim društvima postoji kasta bogatih ljudi bez posla, zanimanja, profesije u odnosu na većinu koja je završavala neke zanate, srednje, visoke škole koja radi ili ne radi i jedva sastavlja kraj sa krajem. Sa druge strane u svakom gradu imate ekstratalentovane srednjošklce, studente, privrednike, sportiste ali o njima se napiše ponekad neki redak ili se ne napiše. Zašto? Zato što su to fini, obrazovane osobe, koje su samopregornim radom došli do nekog uspeha. Ali koga danas to zanima? Jel oni voze, neka luksuzna kola, jel idu na Sejšele na more, jel se slikaju goli za “Paparazzo lov”, ne. Pa zašto bi neko o njima pisao, šta to o njima treba da se čuje. Što bi rekao Kesić – budale.
