Haški tribunal je doneo presudu da Vojislav Šešelj nije kriv ni po jednoj tački optužnice za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja.
Predsedavajući Žan Klod Antoaneti je rekao da Tužilaštvo nije iznelo dovoljno pravnih argumenata za potvrdu optužnice o zločinima protiv čovečnosti.
Navedeno je i da Tužilaštvo nije pružilo dovoljno dokaza za postojanje udruženog zločinačkog poduhvata, kao i da je cilj dogovora bila odbrana Srba, a ne progon Hrvata.
Četiri godine od završetka suđenja Pretresno veće će izreći prvostepenu presudu optuženom za zločine nad Hrvatima i muslimanima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH od 1991. do 1993.
Tužilaštvo je u svojoj završnoj reči ranije predložilo sudu da Vojislava Šešelja osudi na kaznu zatvora od 28 godina, dok je Šešelj tražio oslobađajuću presudu.
Šešelj se tereti na osnovu individualne krivične odgovornosti za progone, deportacije, ubistva, mučenja, bezobzirno razarenje, uništavanje ili nanošenje štete ustanovama posvećenim religiji i obrazovanju, kao i za pljačkanje javne ili privatne imovine.
Prema navodima optužnice, on je planirao, naredio, podsticao, počinio i na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu ili izvršenje tih zločina. Navodi se da je Šešelj zagovarao politiku ujedinjenja “svih srpskih zemalja” u homogenu srpsku državu, o kojoj je govorio kao o „Velikoj Srbiji“.
Predsedavajući Pretresnog veća Žan Klod Antoaneti je ponovio da se Šešelj tereti za širenje ratne propagande i regrutovanje dobrovoljaca koji su počinili ubistva nad Hrvatima i Muslimanima.
Tužilac ne tvrdi da je Šešelj bio vojni starešina, već mu pripisuje velika ovlašćenja u zonama sukoba koja je posećivao da bi jačao moral boraca, kao i da je u okviru stranke osnovao ratni štab, da je bio obaveštavan o akcijama i da je dodeljivao odlikovanja – činove vojvode.
Optužnica sadrži devet tačaka, tri se odnose na progon, deportaciju i nehumana dela, a šest tačaka na ubistvo, mučenje, bezobzirno razaranje sela, hotimično uništavanje objekata posvećenih religiji i pljačkanje javne i privatne imovine.
Većina članova Veća je došla do konstatacije da Tužilaštvo pravi razliku između krivičnih dela koje je počinio Šešelj i dela koja su počinjena u okviru zločinačkog poduhvata, ali nije dosledno do kraja, pa se stiče utisak da je Šešelj po svim tačkama optužen za zločinački poduhvat.
Sudija je istakao i da tužilac nedosledno koristi termine „nasilje“ i „zločin“.
Antoaneti je istakao da većina članova Veća žali što je Tužilaštvo imalo minimalistički pristup i što je narušilo princip odbrane Šešelja, kao i da je Veće bilo primorano da sledi put kojim je krenulo Tužilaštvo, uz potonje poteškoće da rasplete neuravnotežene zaključke.
Predsedavajući je rekao da nema dovoljno dokaza da je Šešelj bio povezan sa paravojnim formacijama srpskih dobrovoljaca, kao i da nema dokaza o hijerarhijskoj vezi Šešelja i Srpske garde.
Dodato je i da paravojne formacije nisu bile pod uticajem Šešelja posle pridruživanja redovnim jedinicama JNA.
Bez dokaza za zločine protiv čovečnosti
Antoaneti je istakao da Tužilaštvo nije dokazalo da je nesrpsko civilno stanovništvo bilo napadano u Vukovaru, Zvorniku i drugim mestima u toku perioda na koji se odnosi optužnica, kao i da nije jasno dokazano da su civili bili masovno na meti.
„Tužilac je izneo opšte tvrdnje koje nisu potkrepljene dokazima“, dodao je Antoaneti.
Istakao je i da dokazi ne dokazuju da se u Hrtkovcima radilo o organizovanom napadu na hrvatsko stanovništvo, kao i da je većina članova Veća konstatovala da Šešelj nije direktno učestvovao u proterivanjima Hrvata iz Hrtkovaca, kao i da Tužilaštvo ne bi trebalo da zahteva direktnu, već indirektnu odgovornost za progon.
„Ne postoje pravni argumenti za bilo kakvu krivičnu odgovornost za zločine protiv čovečnosti“, naveo je Antoaneti.
Sudija je dodao i da Tužilaštvo nije dalo dovoljno dokaza za zločine ubistva nesrpskih zatočenika kod Sarajeva, mučenje kod Zvornika, pljačkanje privatne i javne imovine u Vukovaru, kao i da većina članova Veća ne smatra da je utvrđeno razaranje koje nije opravdano ratom.
Šešelj nije kriv za deportacije i nasilna premeštanja
Antoaneti je kazao da tužilac nije pružio dovoljno dokaza da bi se utvrdilo da je Šešelj kriv za ubistvo u Crnoj Reki, okrutno postupanje na Ovčari i u skladištu Veleprometa, mučenje u Vugošću, ubistva u okolini Sarajeva i pljačke kod Vukovara.
Ističe se da su se sve zaraćene strane pripremale za rat kako bi sačuvale teritorije za koje smatraju da su njihove, kao i da se nije radilo o jednostranim potezima srpskih agresora.
Dodaje se da su i u slučaju Šešelj i u slučaju Milošević tužioci bili zbunjeni u vezi sa planom i namerom navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.
„Cilj dogovora je odbrana Srba, očuvanje Jugoslavije, a ne počinjenje zločina. Tužilac nije dokazao postojanje udruženog zločinačkog poduhvata, a zaključeno je da treba odbaciti optužbe za progon. Veće odbacuje odgovornost Šešelja za deportacije i nasilna premeštanja kao zločine protiv čovečnosti“, naveo je Antoaneti.
Šešelj nije podsticao na ratne zločine
Veće nije moglo da zaključi da je Šešelj podsticao na ratne zločine, zaključeno je da Tužilaštvo nije dokazalo uzročno-posledičnu vezu Šešeljevih govora i zločina u Mostaru, Zvorniku i na širem području Sarajeva ili da bi mu se posredno mogli staviti na teret zločini od 1992. do 1993.
„Većina nije u mogućnosti da okvalifikuje govore Šešelja kao akte podsticanja na ratne zločine. Nije utvrđena hijerarhijska veza između Šešelja i dobrovoljaca koji su učestvovali u krivičnim delima“, istakao je Antoaneti.
