POSLEDNJI POZDRAV JADRANKI

Miholjsko leto 1964. god.

(Umetnik Sretko Divljan oprostio se od Jadranke Stojakovic pismom koje je napisao prosle godine, pre njene tragicne smrti, a koje joj je licno procitao u starackom domu u Banja Luci)

I danas blejim. Ako me put nameri na Koziju ćupriju, opet ću blejati. Sećam se, posle pedeset i jedne godine, kao da se to danas desilo. Ljubav između Jadranke i mene trajala je samo jedan dan.
Posle toliko godina poželeo sam da vidim Jadranku Stojaković. Sada je u staračkom domu u Banja Luci.
Oktobar je 12. 2015. godine. U Banjaluci sam. Dan je tmuran. Oblaci se stisli samo što nisu prsnuli.
Na ulicama Banjaluke naroda… kao da je vašar. Negde unutar moje glave valjaju se čudne misli – što ovaj narod ima lepe žene. Lepoga su stasa, struk im je uzan, a što kažu Banjalučani, prkno im je kabasto a čusto.
Grad je čist i miriše na planinsku divljinu. Lišće već uveliko rudi i opada.
Kakva raskoš, kakav jesenji sjaj. Recite vi meni narode moj – kako da sve ovo mirno posmatram?
Baš sam ja neka uzaludna baba pa stalno zanovetam i zaprdujem. Što reče narod „izbirač kao otirač“. Tako mi i treba kad hoću sve. Baš sam ti ja neki kenjac, ugursuz i zaprdalo. Hoću malo da zablejim.
Bleji, bleji, moj prijatelju i to je deo tvoje biografije.
Asistent moj i ja dogovorili smo se da posetimo, u domu penzionera, Jadranku Stojaković.
Jadranka i ja družili smo se u umetničkoj školi, tj. bili smo učenici srednjo-umetničke škole u Sarajevu. Ona je bila vitka i zanosna, bila je tankovija. Njeno lice bilo je bledo a obrazi ispijeni. Prozirnu kožu sa pegama imala je, pravo u vas, gledala su otvoreno i srdačno, dva plava oka koja su nosila neku veliku tajnu i tugu.
Jednog jutra poranio sam u školu, bilo je to 12. oktobra 1964. godine.
Sećam se kao da je to bilo juče.
Ušao sam u veliki hol škole koji je bio dosta mračan i memljiv. Iz jedne učionice, do moga uha, dopirala je predivna mizika. Baš je bilo čudno čuti muziku u umetničkoj školi i to uživo. Ušao sam sa strahopoštovanjem u učionicu.
Kao sena išao sam na prstima. Bio sam uznemiren. Možda je to bila neka zamka za radoznale ljude. Zvuk flaute lebdeo je kroz hodnike umetničke škole. U dnu učionice stajala je Jadranka i svirala flautu. Zanesena, ništa nije primećivala. Seo sam na prvu stolicu koja je bila blizu vrata. Učionica je bila ogromna sa velikim i sivim prozorima. Zgrada naše škole sagrađena je u stilu secesije. Svetlost u učionici bila je kao božje proviđenje. Imao sam osećaj kao da sam u crkvi i slušam večernju molitvu. Sunčevi zraci probijali su se kroz veliku prašinu. Tišina je bila tako gluva a flauta zanosna. Unutar moje svesti osećao sam se kao da sam u crkvi, samo što u učionici nije mirisao tamjan. Jadranka je prestala da svira i mene ugledala. Uplašila se na tren a zatim se nasmešila sa suzama u svojim krupnim, plavim očima. Tiho je prošaputala: „Sreto kako ti se dopalo moje sviranje“? Bio sam zatečen prizorom i kosmičkom povezanošću nas dvoje. S radošću sam uzviknuo – ti si genije! Ti si rođena da budeš muzičar a ne slikar! Bledo lice načas se ozarilo i dobilo neku toplinu i prelepu ženstvenost.
Bože, kako je nežna i lepa – kao zagonetno plavo nebo iznad Sarajeva.
Ona je ćutala i smeškala se. Bio sam njen prvi obožavalac. Bilo dirljivo i svečano. Bio je to koncert za nepozvanog gosta. Ponovo me je upitala: „Bolan Sreto, da li ti se moje sviranje dopalo? Sa osmehom i istinskim oduševljenjem sam je gledao i rekao: „ Draga Jadranka, ne mogu da verujem da si to ti svirala a ja slušao od boga poslatu muziku. Ti si Jadranka božije čudo. Ti si meni muzikom tvojom zaplenila dušu i moj san. Na ovaj, pravoslavni, blagdan – ti si meni podarila sva miholjska leta ovoga sveta.
Ustao sam i poljubio joj ruku i rekao: „Neka ti ih Bog počuva“.
Dabogda ti muzika postala život. Ona se zacrvenila, a njene plave oči zasuzile. Zagrlio sam je i nežno privukao uza se. Drhtala je ona a drhtao sam i ja. Bože moj, kakva se to nežnost uvukla u mene, gorštaka? Bio je to zagrljaj kosmičke pobožnosti. Grozno školsko zvono trglo nas je iz začaranog sveta. Otišao sam u svoju učionicu. Bio sam naduven kao tetreb! Opijen kao zacopani mandarin. Sa mog gorštačkog lica pala je maska i postao sam zaljubljeni, baščaršijski golub. Od tog susreta godine su mnoge prošle. Zaborav nije uzeo danak prošlosti. Život često stvara čudne puteve. Posle toliko godina rešio sam da na blag dan posetim Jadranku. Setio sam se Kozije ćuprije i njenih reči: „ Srešćemo se u domu za stara lica“. Ona je prorok! To što je rekla na Kozijoj ćupriji, obistinilo se! Znao sam da je u staračkom domu u Banja Luci. Moj asistent i ja krenuli smo u posetu Jadranki. Napolju je mrak. Katolička crkva otkucava 19. sati. Miholjsko leto je. Banja Luka utonula je u mrak – akšam je. Narod se priprema za počinak.
Ušli smo u dom za stara lica, na portirnici službenica nam je rekla: „znate Jadranka nije u ovome domu“.
Rekla nam je gde se nalazi dom za stara lica u kome živi Jadranka. U jednoj cvećari kupio sa za jadranku crvenu ružu.Neka čudna sumaglica obgrlila je Banja Luku. Ulična svetla su bila upaljena. S leve strane puta videli smo ogromnu katedralu. Katedrala je sagrađena od betona. Delovala je monumentalno. S desne strane puta, nedaleko od katedrale, bila je zgrada doma za stara lica, koja me je podseć na katolički samostan – utonula je u oktobarski suton.
Došli smo do recepcije.
Recepcioner nas je ljubazno upitao koga tražimo u domu za stara lica. Objasnio sam mu ko sam i da sam došo da vidim Jadranku – „znate Jadranka je bila moja devojka samo jedan dan i kad smo se razišli rekla mi je – „ Vidimo se u domu za stara lica“. Ja sm došao jer smo se, pre pedeset godina dogovorili da se vidimo u domu za stara lica“. Portir se tako nasmejao da se dom tresao. E,čoveče kad je tako idi i vidi Jadranku, ona je u sobi 14c. Znate ona nije u stanju da mnogo komunicira, molim vas budite pažljivi. Hvala vam, naravno da ćemo biti pažljivi. Ljudi idite u sobu Jadrankinu, naredio nam je portir. Bio sam zabrinut, kako li izgleda Jadranka?
Baš je čudan ovaj svet kao i božiji putevi čoveka.
Došli smo do vrata na kojima je pisalo Jadranka Stojaković.
Šta sada uraditi valja?
Kucao sam. Niko se ne javlja.
Šta sada?
U hodniku je bio polumrak. Nismo znali gde se pali svetlo u hodniku.
Hodnik je bio pust, nigde nikoga, hteo sam da pitam nekoga– da li je Jadranka u sobi? Dom je bio prelep i vrlo čist. U pravom smislu kao zamak.
Ponovo sam zakucao, niko se nije javo.Uvukao se neki nemir u mene. Asistent i ja nemo smo se posmatrali. Znaš, ja ću otvoriti vrata pa šta bude. Otvorio sam vrata. Svetlo u sobi je bilo upaljeno.
S leve strane sobe ležsla je na krevetu Jadranka. Bila je iznenađena kad nas je ugledala. nije znala ko joj je došao u posetu. Nisam se dao zbuniti. Nazvali smo joj dobroveče Jadranka.
U krevetu nemo je ležala i nešto nam je rukama pokazivala.
O Bože moj, ona ne može ni da govori a ni da hoda. Nije se mnogo promenila od 12. oktobra 1964. godine. Lice joj je pegavo, kosa prošarana a oči velike i plave. Došlo mi je da zablejim kao na Kozijoj ćupriji. Ma, daj čoveče, ono je bila divljina. trgao sam se iz zanosa i Jadranki poklonio ružu. Ona je sa ozarenim osmehom prihvatila ružu. Dok se smeškal levom rukom se držala za grudni koš. nešto mi je šaputala. Nisam razumeo šta mi je šaputala. Moj asistent je shvatio šta nama je ona rekla i ponavljao njene reči. Nisam razumeo da mi asistent prenosi šta mi šapuće ona. Prineo sam glavu njenim usnama, da bih je bolje razumeo i čuo.
Nerazgovetno mi je rekla, otprilike: „stavi ružu u vaznu, koja je na stolu.“
Nisam Jadranki persirao.
Obratio sam se Jadranki:
„Sećaš li se ti mene Jadranka“. Odrečno je klimala glavom. Ona se mene ne seća. Davno je to bilo. A i ja sam se promenio. Sad imam dlaku na bradi. Dosta bora na licu i deblji sam nego 1964. godine. Tada sam bio jako mršav, ličio sam na dete iz aušvica. danaas je ona je bolesna i nepokretna. Zašto Bože, ona je dobar čovek i sjajan pevač. Ona voli svet i život. Što kaže narod: „ Ni mrava nije zgazila“. Svet je činila lepšim i muzikom ga oplemenila.
Što te nema?
Čujem njenu pesmu, kao kroz san.
Pričao sam Jadranki, nebili se setila mene i kozije ćuprije.
Draga Jadranka:“ Evo mene, došao sam da te vidim: ti Jadranka i ja bili smo u umetničkoj školi u Sarajevu. Da li se sećaš da smo decembra meseca 1964. krenuli iz Sarajeva do Kozije ćuprije. Držali smo se za ruke i sanjarili. Pričala si mi o tvom detinjstvu. Moje i tvoje detinjstvo, Jadranka, bilo je siritinjsko. Došli smo do Kozije ćuprije i pričali o Carigradskom drumu koji je prelazio preko Kozije ćuprije – a završavao se kod Mostarske ćuprije.
Nekoliko puta smo se poljubili i ti si me odgurnula i rekla; „ Ti i ja se nećemo više zabavljati. Vidimo se u domu za stara lica. Bio sam zbunjen. Došlo mi je da urličem.Iz sveg glasa, na mostu, počeo sam da blejim kao pokisnuli ovan. Zašto me je dovela do Kozije ćuprije? Eto tako sam ja postao kenjac i ovan za blejanje. Kad god mi se nešto neprijatno desi ja počnem da blejim.
Put do Sarajeva od Kozije ćuprije bio je tužan i dug. Sneg je napadao do kolena. Velika je bila bljuzgavica na cesti. Kamiondžije bi namerno brzo vozile pored nas nebili nas iprskali .Pošao sam sa devojkom a vraćao sam se sa drugaricom – usamljen i mokar. Sve vreme smo ćutali. U ušima mi je odzvanjalo: „ Ti i ja nećemo se više zabavljati, vidimo se u domu za stara lica“.
Psovao sam dom za stara lica.
Danas je 12. oktobar 2015. godine.
Idem u dom za stara lica da vidim moju ljubav koja je trajala samo jedan dan.
Jedan dan života poklonio bih tebi i našoj sreći. Jedan dan života koji je postao večan.
U sebi pevušim:
„ O Kozija ćuprijo Bog te veselio
i Miljacko što snažno hučiš
dok prolaziš ispod Kozije ćuprije.
Nedaleko od mosta orah bije o smrznuti plot.
Lavež pasa odjekuje Trebevićem.
Poneka pijanica, dok cestom ide, psuje život
i kuka za sobom.
Sreća brzo ode. Stajali smo okamenjeni na mostu,
kao na mostu „suza i uzdisaja.“
O maniti čoveče zar ne vidiš da ti je Jadranka poklonila „Jedan dan života“.
Posmatrano sa ove distance – tačno je to. Toga dana nisam imao takav osećaj.
U mene se uselila neka gorčina i jad života. Zašto mi je rekla „Videćemo se u domu penzionera“. kad god odem do Kozijoj ćupriju ja Blejim. Blejao biih ponovo – samo da Jadranka ozdravi.
Da li je ona bila neki vizionar?
Ko zna, život ti je to, moj brate.
Stojim pored njenog kreveta. Ona leži nepomična. Govoriti ne može.
Ja sam nemoćan da joj pomognem. Srce mi se steglo.
Sve vreme u mislima čujem kako Jadranka peva pesmu „Što te nema“.
Meni je često pevala „Eminu“ Šantićevu. Tužno je bilo stajati pored nemoćne Jadranke.Sad bih voleo da me odgurne i kaže: „Vidimo se na Kozijoj ćupriji“. Nek ponovo blejim, nije mi teško.
I ako je nepomična, ona u sebi nosi puno životne snage i želje za životom.
Želim i Boga molim – da i ovu bitku Jadranka dobije.