,“ Ludost je ono što nas čini srećnim . “
Tomas Bernhard, BRISANJE

Možda Vam se ova misao čini sama po sebi razumljivom, ali nije baš tako. Postoji i drugo objašnjenje, da ona jeste jednostavna i razumljiva, a ja sam jedan od onih smarača koji sve vole da zakomlikuju tražeći neko dublje značenje i kad ga nema. Šta god da je u pitanju, ja moram da napišem kolumnu, a nameračio sam se da Vam pojasnim baš ovu rečenicu.
Vežite se, polećemo !
Živimo vreme koje ima toliko “ POST “ dodataka ,da slobodno možete da počnete da paničite. Postmodernizam, postistorija, postkomunizam, postkapitalizam, posthrišćanstvo . . . Malo toga je ostalo čemu rok trajanja nije istekao. Bar, tako kažu oni koji misle da znaju. Ono što meni deluje kao potpuno evidentno jeste da su sve velike svetske religije iscrpele same sebe u svojoj beskrajnoj volji za moć. Pokazavši se kao profatabilne ( ne )vladine organizacije, velike religije su izgubile veliki deo svog kredibiliteta i na taj način ostavile jedan ogroman prazan prostor u životima pojedinaca , ali i čitavih društava , u koji će morati da se useli NEŠTO.
Da na ovako nešto može da se kladi, ja bih bez dileme stavio pare na nauku. I to iz keca u kec ! Nauka i religija su vekovima predstavljale oponente. Čak i kad za to nije bilo stvarnog razloga, uvek se našao po neko, sa jedne ili druge strane, da različitost oboji netrpeljivošću , ne retko i mržnjom. Od Galileja, pa nadalje, nauka i religija idu svaka svojim putem. Kao što rekoh, i onda kad to suštinski nije tako. Ali, eto dolazi vreme za “smenu straže “ nad ljudskom savešću i red je na nauku. E, tu ja počinjem da paničim. Ne da sam protiv nauke, naprotiv. Nisam ni verski fanatik, baš suprotno od toga. Ali, religija podrazumeva mitove, arhitipove, kolektivno nesvesno i svašta nešto što je potpono iracionalno, s jedne strane, ali isto tako i neophodno čoveku da ostane u ravnoteži i perživi, s druge strane.
Može li nauka adekvatno da odgovori na ove ljudske potrebe ? Ja mislim da ne može. Iz nekoliko razloga. Prvo, ni jadna nauka nije tako monolitna i egzakatna, kao što mi obični verujemo da jeste. Dakle, ako na jedno pitanje imamo više različitih odgovora, kako da znamo koji je pravi ?
Drugo, istorija naučnog mišljenja je puna onog što se tako naivno zove – naučna zabluda. Kako da znam da nešto što je danas naučna dogma, već sutra neće da postane naučna zabluda ? A, svaka zabluda nešto košta.
Treće, ni nauka, ni naučnici, kao sveštenstvo te nadolazeće religije, nisu imuni na pohlepu, licemerije, manipulaciju . . .
Šta je poenta ovoga o čemu pišem ? Ma koliko delovala anahrono i primitivno, religija je čoveku neophodna. S druge strane, koliko god delovala svemoćno i sveobećavajuće, nauka nije u stanju da zadovolji sve potrebe jednog tako komlikovanog bića kao što je čovek. Narvano, da nije sujete, volje za moć, korumpiranosti, duhovnog autizma, hipokrizije i još koje čega, religija i nauka imale bi isti cilj – da svet učine boljim. Ovako, prepušteni smo, manje – više, sami sebi i zlim političarima. I zato, ponekad, a možda i češče, treba napraviti neku ludost. Nešto što religije žigošu kao greh, a nauka kao rizično ponašanje, ali što nas same čini srećnim.
I religija i nauka nam obećavaju sreću. Ali, ta sreća je samo za one koji igraju po njihovim pravilima i slede strogo propisan obrazac mišljenja i ponašanja. Nema mesta improvizaciji, a nekmoli ludosti. Možda treba povremeno, ili češće, zaboraviti na sve te velike ideje, krupne reči i obećanja idile, i učiniti nešto spontano, nepromišljeno i ludo. Nešto što nas samo po sebi čini srećnim. Nešto što ne traži metafizički smisao ili blagoslov racia.
Kakvi god da smo, svi ponekad, a možda i češće, zaslužujemo da budemo srećni. Da podignemo glavu iznad svih strahova i pretnji koje sručuju na nas sa svih strana i svakoga dana. Poslušajte savet jednog pisca, pa makar on bio i Nemac. Jer, umetnici su jedina sorta koja kad priča o sreći misli i na Vas.

Nema komentara