Gledam neki dan film “ Najbolja ponuda “. Odličan film, toplo ga preporučujem. U filmu ima jedna replika koja mi se baš dopala. Razgovor vode poznati diler umetninama, inače glavni lik u filmu, i osrednji slikar i kopista. Da ne prepričavam film, ali u tom razgovoru diler objašnjava slikaru zašto nikad neće da postane veliki slikar “Nije dovoljno da znaš da držiš četkicu i da poznaješ tehniku, moraš da imaš tajnu.“
Stvarno, šta se ovih dana dešava s tajnama? Ima li ih? Čemu služe? Kako se čuvaju?
Tajne su oduvek raspaljivale maštu. Pogledajte samo bajke koje se pletu oko tajnih društava. Prosto je nemoguće razabrati šta je u tim pričama plod mašte, onih koji bi da postanu deo te tajne ili da je odgonetnu, a šta je istina i istorijski fakat. I tako tajna postaje još tajnija. Pretvara se u mistiku, često mračnu i izopačenu. Ali, šta je sa našim ličnim, malim tajnama? Da li one služe da nas sačuvaju od drugih ili druge od nas? Kad tajna prestaje da nas čuva, a počinje da nam radi o glavi? Kome poveravamo tajne?
Ima ljudi kojima je u opisu radnog mesta da slušaju tuđe tajne. To su advokati, lekari, sveštenici, Facebook . . . i prijatelji koje “ licenciramo“ za tu vrstu posla. Nije lako sa sopstvenim tajnama, a nekmoli sa tuđim. Novo vreme, novi običaji, ali stare tajne. Sećam se kad se pre par godina pojavio sajt Ispovesti. Tu si anonimno mogao da pišeš šta ti padne na pamet, a kako naziv sajta i sugeriše, sajt je bio namenujen onima koji nisu zabrazdili toliko da imaju svog advokata, psihijatra i odlazak u crkvu im nije baš bliska ideja. Ali, pokazalo se da mi i nemamo neke naročite tajne. Sve se svede na lepezu događaja koji su u suštini blamovi ili banalnosti. A i šta bi u današnje vreme moglo da bude neka naročita tajna? Nekad je sve u vezi seksa bilo obavijenom velom tajne. Danas ništa u vezi seksa nije tajna. Naprotiv, roba kao i svaka druga. A, eventualne “nelogičnosti“ u vezi izbora seksualnog partnera danas je pitanje ljudskih prava i time se bavi armija političara, zakonodavaca, sociologa, psihologa . . . i koga sve ne.
Verska i politička opredeljenja nekad su takođe, ne retko, bila predmet tajne. Setite se samo početka hrišćanstva ili organizacija kao što su “Crna ruka“ ili “Mlada Bosna“ . Ali, danas ni u politici, ni u verskim organizacijama, nema tajni. Sve se vrti oko mnogo para i malo moći. Prozaično.
Dakle, kako nemamo svojih, pokušavamo da proniknemo u tuđe tajne. A, kad se ispostavi da ni one nisu neke, onda kupujemo tuđe izmišljene tajne. Jer, kako objasniti planetarni hit Dena Brauna “ Davinčijev kod “ ? Da li bi Mona Liza ,da nema tajanstveni smešak, bila na majicama, olovkama ,magnetima za frižider i svakom drugom mestu koje možete da zamislite ? Da li bi Mocartova “Čarobna frula“ bila toliko popularna samo zbog svojih kvaliteta, da od samog nastanka nije dovođena u vezu sa masonima? Ne znam. Meni se čini da je tajna bila tajni sastojak koji je ova dela učinila besmrtnim. Izuzimam g. Brauna, njegovo delo je samo popularno. Ali, nemoguće je poreći da nas tajne privlače kao svetlo komarce. Tako je oduvek. I znate šta? Mislim da svaki čovek ima neku sopstvenu, samo njemu svojstvenu tajnu, ali je malo onih koji je otkriju. Dođu do najveće tajne, majke svih tajni – do tajne smrti, a da nikad nisu ni pokušali da otkriju tajnu života.
Zato je diler umetnina u pravu – treba znati, treba i umeti, ali da bi neko delo zaista imalo ono nešto, mora da postoji tajna. Tajna koja se otkriva, korak po korak, detalj po detalj . . . celog života.
