“ Život nema reprizu”. Nemam pojma ko je, kad, gde i zašto ovo rekao, ali ta misao mi se nešto vrzma po glavi. Danas je 20. decembar, što će reći drugi dan Nikoljdana ili što bi kod mene u selu rekli after party. Dakle, sv. Nikola je bio juče, veći deo Srbije slavi i danas, jer kakvo je to slavlje ako nema reprizu?

U Srbiji skoro sve ima reprizu. Posebno kad su slavlja u pitanju. Recimo, ja ne znam ni jednu zemlju ( a ako neko zna, voleo bih da mi javi ) u kojoj doček nove godina ima reprizu. Kod nas postoje ne jedna, već dve reprize dočeka ! Što i jeste normalno ( ! ? ) , jer imamo dva dočeka Nove godine. Dva dočeka – dve reprize. Realno. Pre par godina sam jednom poznaniku iz Austrije pokušavao da objasnim šta je to repriza dočeka Nove godine. Em sam se osećao kao budala, em mi čovek nije verovao da tako nešto postoji. Kao, to je apsurdno, te koja je svrha dočeka nečeg što je već došlo, te ovo, te ono . . . Ali, čovek je stranac, nema pojma. Mi znamo tajnu – repriza je uvek bolja od premijere! Premijere služe da šacujemo i budemo šacovani. Da ogovaramo i budemo ogovarani. A, repriza služi da se raspištoljimo i provedemo. Dakle, premijera je za druge, a repriza za nas. Stranci to ne kapiraju. Odu u neki provod i misle samo na sebe i svoje prijatelje. Misle samo na provod! Uopšte ih ne zanima ko je s kim došao, šta je ko obukao, koliko je ko popio i slično, a tako bitno. O čemu uopšte razgovaraju ti ljudi ? Mi znamo za red.

Kod nas su i crkveni praznici usklađeni sa slavljeničkim mentalitetom nacije. Eto, na Zapadu je Božić onda kad je Božić. Kod nas još nije uvedena tzv. repriza Božića, ali nema ni potrebe, jer traje tri dana. Jedan Božić u tri dana.Malo li je?

Volimo da slavimo, to je očigledno, ali nije da baš i umemo. Jer, ako nismo preterali, ko da nismo ni slavili. Preterujemo u jelu, preterujemo u piću, preterujemo u ku***nju . . .Ili, kako bi to rekao Radovan III, ako nema mrtvih, ko da se nije ni slavilo. Preterivanje je dominantna karakteristika u našem nacionalnom karakteru. Biti Srbin, znači preterati. Preterujem, dakle postojim !

Ali, da se vratim reprizama. Repriziraju nam iste serije, iste filmove, istu muziku, ista jela, iste laži, ista obećanja . . . I, sve to rade isti, reprizirani, ljudi. Nije ni čudo da se stalno priča o reprizi čitave jedene decenije – devedesete. Ista, draga lica, pričaju iste, drage priče. Zapravo, da budem pošten,ova draga lica, su u REFORMI svom snagom, što teoretski ne znači ništa, a praktično znači da drage njuške koje su nam pričale ove priče, zamenile su mesta sa dragim njuškama koje su sada u zamahu reformi. Dakle, uz sva ta ponavljanja, uz sve te paterice, after party – je, repriza slava, repriza novih godina ili čega sve ne, najmanji je problem.Naš problem je ona rečenica sa početka teksta – da život nema reprizu.

Aleksandar Tirnanić

 

 

 

Nema komentara