Možda  ste  gledali,  a  možda  i  niste,  gostovanje  Dragoljuba  Mićunovića  kod  Ivana  Ivanovića.  Nemam  nameru  da  to  stavljam  u  dnevnopolitički  kontekst, već  samo  da  ponovim  ono  što  je  g. Mićunović  rekao  u  emisiji,  a  nema  veze  sa  politikom. Mudri  Mićun  nas  je  podsetio  na  nešto  što  svi  mi  znamo,  a  o  čemu  tako  retko  mislimo – život  nema  hepiend.  Svi  na  kraju  svojih  priča  umiremo.  To  je  jednostavno  tako.  Ono  što  „ celoj  priči  daje  poseban  ton “ ,  jeste  kako  smo  ispričali  tu  svoju  životnu  priču.  Koga,  šta  i  koliko  smo  voleli?  Za  šta  smo  se  borili,  čega  ili  koga  plašili ?

Životinje  su  vođene  isključivo  svojim  instinktima.  Čak  i  onda  kad  njihove  postupke  tumačimo  kao  iskaze  ljubavi  ili  pameti,  iza  toga  uvek  stoji  nagon  koji  ih  tera  da  rade  to  što  rade  da  bi  preživele.  Život  jedne  pčele,  laste  ili  krave  ne  razlikuju  se  previše  od  života  drugih  pčela,  lasta  ili  krava. Uslovljene  instinktom,  rade  ono  što  moraju,  jer  njihova  priroda  ne  dozvoljava  drugačije.

Šta  je  sa  nama  ljudima  u  tom  kontekstu  prirode,  života,  slobode,  ljubavi  i  smrti?  Da  li  smo  zadovoljni  svojim  životima  i  zašto  nismo?  Mogli  smo  bolje?  Možemo  bolje?  Čemu  trud  kad  je  uzaludan,  jer  smrt  nam  diše  za  vratom  svakodnevno? I  ovde  podvlačim  crtu.  Sve  dalje  na  ovu  temu  neizbežno  vodi  u  metafiziku  i  ono  što  Dostojevski  zove  „prokletim  pitanjima“ .  Nije  kolumna  mesto  za  tumačenje  takvih  pitanja.  Ali  ne  menjam  temu,  menjam  pristup  temi.

Jedan  oklevetani  genije  (od  onih  koji  ga  nikad  nisu  čitali) ,  Fridrih  Niče,  iz  svog  rezigniranog  Deteta  savetuje: „Budi  ono  što  jesi“.  Drugi  genijalan  čovek, takođe  pogrešno  tumačen, Dostojevski, iz  svog  pobunjenog Deteta  poručuje: „ Sve  mi  je  dozvoljeno “.  Izuzev  izbora  reči,  ove  dve  poruke  imaju  isto  značenje.  Koje? E,  taj  deo  ćete morati  sami.  Ono  što  ja  iz  ovoga  shvatam  jeste  da  život  i  nije  baš  bezbedno  mesto  za  život  i  da  je  živeti  bezbedno  prilično  opasno  po  život.  Čak  smrtonosno  opasno.  Čovek  ima  želje,  čežnje,  snove,  strahove,  vizije…Ostvarivanje  ili  suočavanje   sa   svim  ovim  neminovno  vodi  u  neizvesnost  i  nesigurnost.  Izbegavanje  i  ignorisanje  ovih  potreba  vodi  u  apatiju  i  nezadovoljstvo.  I  gle  čuda,  velika  većina  nas  bira  „ ne  talasaj “  opciju.  Sve  po  principu – jeste  mi  loše,  ali  može  i  gore.  Zašto  ne – loše  mi  je,  ali  može  bolje?  To  bolje  ne  dolazi  samo  od  sebe.  Za  bolje  mora  da  se  bori.  Da  se  pada,  trpi,  radi  i  odriče.  Ali  i  da  se  ustaje,  raduje,  oseća i  misli. A  onda  kad  dođemo  do  Harona  (sina  Tame  i  Noći u  grčkoj  mitologiji )  na  obalama  Aherona,  shvatimo  da  smo  uskratili  sebi  mnogo  toga.  Osećamo  se  kao  dete  koje  roditelji  vode  iz  igraonice  kad  je  najzanimljivije.  Onda  se  izgovaraju  najtužnije  reči  koje  je  čovek  stvorio :  „ Trebalo  je…“ ,  „ Moglo  je …“  .  Onda  znamo,  ali  više  ne  možemo.  Zato  na  vreme  napravite  izbor –  da  li  ćete  vi  živeti  svoj  život  ili  će  on  živeti  vas.  Jer  smrt  treba  da  dođe  onda  kad  ste  vi  spremni  za  nju.  Ako  ne  živite  svoj  život  u  pravom  trenutku,  onda  se  ne  može  ni  umreti  u  pravom  trenutku.  Kad  je  već  neizbežna,  smrt  treba  da  dođe  kao  spuštanje  zavese  u  pozorištu,  na  kraju  predstave  kad  je  odigrano  sve  što  je  trebalo  da  se  odigra.

Slažem  se  sa  vama,  teška  tema  za  ove  letnje  vrućine  i  u  sred  Evropskog  prvenstva  u  fudbalu,  ali  šta  ću  kad  volim  teške  teme, one  lake  su  tako  dosadne.

Toliko.  Vreme  je  da  se  na  današnju  kolumnu  spusti  zavesa.

Jovica Jovanović

Nema komentara