Možda ste gledali, a možda i niste, gostovanje Dragoljuba Mićunovića kod Ivana Ivanovića. Nemam nameru da to stavljam u dnevnopolitički kontekst, već samo da ponovim ono što je g. Mićunović rekao u emisiji, a nema veze sa politikom. Mudri Mićun nas je podsetio na nešto što svi mi znamo, a o čemu tako retko mislimo – život nema hepiend. Svi na kraju svojih priča umiremo. To je jednostavno tako. Ono što „ celoj priči daje poseban ton “ , jeste kako smo ispričali tu svoju životnu priču. Koga, šta i koliko smo voleli? Za šta smo se borili, čega ili koga plašili ?
Životinje su vođene isključivo svojim instinktima. Čak i onda kad njihove postupke tumačimo kao iskaze ljubavi ili pameti, iza toga uvek stoji nagon koji ih tera da rade to što rade da bi preživele. Život jedne pčele, laste ili krave ne razlikuju se previše od života drugih pčela, lasta ili krava. Uslovljene instinktom, rade ono što moraju, jer njihova priroda ne dozvoljava drugačije.
Šta je sa nama ljudima u tom kontekstu prirode, života, slobode, ljubavi i smrti? Da li smo zadovoljni svojim životima i zašto nismo? Mogli smo bolje? Možemo bolje? Čemu trud kad je uzaludan, jer smrt nam diše za vratom svakodnevno? I ovde podvlačim crtu. Sve dalje na ovu temu neizbežno vodi u metafiziku i ono što Dostojevski zove „prokletim pitanjima“ . Nije kolumna mesto za tumačenje takvih pitanja. Ali ne menjam temu, menjam pristup temi.
Jedan oklevetani genije (od onih koji ga nikad nisu čitali) , Fridrih Niče, iz svog rezigniranog Deteta savetuje: „Budi ono što jesi“. Drugi genijalan čovek, takođe pogrešno tumačen, Dostojevski, iz svog pobunjenog Deteta poručuje: „ Sve mi je dozvoljeno “. Izuzev izbora reči, ove dve poruke imaju isto značenje. Koje? E, taj deo ćete morati sami. Ono što ja iz ovoga shvatam jeste da život i nije baš bezbedno mesto za život i da je živeti bezbedno prilično opasno po život. Čak smrtonosno opasno. Čovek ima želje, čežnje, snove, strahove, vizije…Ostvarivanje ili suočavanje sa svim ovim neminovno vodi u neizvesnost i nesigurnost. Izbegavanje i ignorisanje ovih potreba vodi u apatiju i nezadovoljstvo. I gle čuda, velika većina nas bira „ ne talasaj “ opciju. Sve po principu – jeste mi loše, ali može i gore. Zašto ne – loše mi je, ali može bolje? To bolje ne dolazi samo od sebe. Za bolje mora da se bori. Da se pada, trpi, radi i odriče. Ali i da se ustaje, raduje, oseća i misli. A onda kad dođemo do Harona (sina Tame i Noći u grčkoj mitologiji ) na obalama Aherona, shvatimo da smo uskratili sebi mnogo toga. Osećamo se kao dete koje roditelji vode iz igraonice kad je najzanimljivije. Onda se izgovaraju najtužnije reči koje je čovek stvorio : „ Trebalo je…“ , „ Moglo je …“ . Onda znamo, ali više ne možemo. Zato na vreme napravite izbor – da li ćete vi živeti svoj život ili će on živeti vas. Jer smrt treba da dođe onda kad ste vi spremni za nju. Ako ne živite svoj život u pravom trenutku, onda se ne može ni umreti u pravom trenutku. Kad je već neizbežna, smrt treba da dođe kao spuštanje zavese u pozorištu, na kraju predstave kad je odigrano sve što je trebalo da se odigra.
Slažem se sa vama, teška tema za ove letnje vrućine i u sred Evropskog prvenstva u fudbalu, ali šta ću kad volim teške teme, one lake su tako dosadne.
Toliko. Vreme je da se na današnju kolumnu spusti zavesa.
Jovica Jovanović
