Kad uđeš u te „mračne vode“ pisanja kolumne, shvatiš s vremenom da su ti neke teme prosto neizbežne – politika, rijaliti, letovanja, fudbal i, naravno, Nova godina. Raspored je ovaj put bio na mojoj strani, odnosno, mogao sam ovu temu da zaobiđem, ali šta ću kad nam se, sem snega, ovih dana ništa nešto nije dešavalo. I ne samo to, nego kod nas Nova godina dolazi parcijalno. Malo sad, a malo 14. januara, pa je ovaj međuprostor svojevrsna crna rupa u vremenu. Ali, druga je to priča. Doduše, ima i treća. Kad već u politici imamo Prvu, Drugu i Treću Srbiju, zašto da nemamo i treću Novu godinu? Ne znam kad se ona dočekuje, ali bi trebalo da je sad sedam hiljada neka. I kažu da je ta baš, baš SrBska, do koske. Pa ko voli, nek izvoli. Jeste da nam toliko toga fali, ali ,eto, u novim godinama ne oskudevamo. Ima se – može se.

Zanimljiv praznik ta Nova godina. Može da se tumači sa toliko različitih strana. Sociološki, psihološki, religijski, antropološki, ekonomski, nacionalno, astronomski, gastronomski, kulturološki… Zdravorazumski gledano, to je samo zarez na blago zakrivljenoj liniji vremena. Ništa više. Vreme nema emocija ni predrasuda bilo koje vrste. Bilo da Vreme prolazi kroz nas ili mi kroz Vreme, svejedno je, posledice su iste. Potreba da se od toga pravi događaj nalazi se u ljudskoj prirodi. Verujem da su svi svesni da ono što su propustili u 364 dana protekle godine teško mogu da nadoknade za jednu noć, ma gde i ma s kim bili. Jer, ono što se dešava između dva dočeka, to je život. Sam doček nečega tako imaginarnog kao što je Nova godina, samo je performans. Ali, ja sam za. Mislim, nemam ništa protiv dočeka Nove (novih) godina. Zašto da ne? Svi praznici su religijskog porekla. Oni su izraz čoveka koji ima potrebu da izađe iz svakodnevice, da izađe iz rutine koju živi, a često i da izađe iz sebe. Da bude neko drugi, da bude deo nečeg od sebe većeg. Dionisijeve svečanosti bi se mogle nazvati čukunčukundedom svih ovakvih praznika u našoj civilizaciji. Ali, iz tih svečanosti i te potrebe proizašlo je još nešto sem mamurluka. Na primer, gluma i pozorište vuku korene baš iz ove svetkovine.

Naravno, svaki praznik ima neki svoj štimung, povod i obrazac obeležavanja. Nova godina je tu nekako najliberalnija. Verski praznici po svojoj prirodi isključuju one koji su druge veroispovesti, ateiste, a sve češče i one koji žive na marginama društva. Državni praznici se, u najboljem slučaju, ograničavaju na određenu teritoriju. A neretko su predmet nacionalnih, političkih i ideoloških sporenja. Zato je Nova godina praznik za sve. Dolazi svima, nema političku ni versku konotaciju, a može da se proslavlja na svaki način, bez da vam neko soli pamet da l’ se to valja ili ne valja. Nova godina je narodno veselje. Sa razlogom ili bez razloga, to ljudima nije ni važno. Nek je drugačije i neka je veselije. I to je tako ljudski. Zato me čude oni koji liče na kaluđere iz romana Ime ruže Umberta Eka, što su preplašeni kad vide radost i smeh. Koren reči duhovnost i duhovitost je isti, ako to dosad niste primetili.

Dakle, srećne vama sve nove godine! Želim vam sve ono što biste sami sebi poželeli. Da li će išta od toga da se ostvari, zavisi najviše od vas. Ako budete toga svesni, šanse su vam mnogo veće.

Nema komentara