Da  je  predizborna  kampanja  u  u  punom  jeku,  to  je  suvišna  informacija  za  svakog  ko  je  priključen  na  bilo  koji  medij  ili  izlazi  iz  kuće.  Naravno,  to  je  i  tema  koju  svako  ko  iole  pokušava  da  ide  u  korak  s  vremenom,  a  prisutan  je  u  medijima,  mora  na  neki  način  da  dotakne.  Možda nije  moranje,  ali  valja  se.

E  sad,  ja  nisam  neko  bez  čijeg  bi mišljenja  patila  internet  zajednica, nije ni  da  pošto-poto  pratim  trendove,  ali  kad  je  već  vakat  za  novu  kolumnu,  a  ništa  drugo  mi  nije  na  pameti,  valjaće  i  izbori.  Što  sam  stariji (i pametniji?! ), sve  mi  je  bliskija  ona  rečenica  Marka  Tvena:  „Kad  bi  izbori  mogli  nešto  da  promene,  bili  bi  zabranjeni.“  Mislim,  demokratija  je  jedna  prilično  šibicarska  opcija,  čak  i  tamo  gde  je  zaista  ima,  a  u  našem  slučaju,  to  je  više  parodija nego  nekakav  ozbiljan  sistem  sa  jakim  institucijama  i slobodno   izraženom  voljom  naroda.  Zato ne  nameravam  da  se  bavim  političkom  filozofijom,  političarima,  čak  ni  izborima,  po  uobičajenim  dnevnopolitičkim  standardima.  Meni  su  najzanimljiviji  obični,  takozvani  „mali  ljudi“,  koji  su  sticajem  okolnosti  postali  deo  ove  političke  rašomonijade.  Dobro,  niko  od  njih  nije  baš  nedužan,  i  nije  ga  tek  tako  snašlo,  ali  mi  ih  je  ipak  malo  žao.  Sasvim  malo.  Ovolicko…

Teško  da  iko  od  onih  koji  drežde  na  ulici  po  ovoj  vrućini,  radi  to  zarad  nekih  ideala,  vere  u  stranački  program  ili  zbog  neke  vizije  bolje  Srbije.  Svi  su  tu  zarad  sitnih  ličnih  interesa.  Da  su  sitni  interesi  u pitanju  znamo  po  tome  što  oni  koji  brane  svoje  krupne  interese  imaju  mikrofone,  razglase  i  pratnju  televizijskih  ekipa. Da  su  interesi  u  pitanju  vidi  se  „iz  aviona“,  ili  vazduplohova,  kako  vam  draže.  Deluju  odsutno,  bezvoljno  i nezainteresovano  za  sve,  za  politiku  naročito.  Tu  su  da  deleći  letke  i  lepeći  plakate  zarede  koju  „crvenu“,i  toliko.  Jer,  priznaćete,  nije  red  da  stranački  funkcioneri  sa  lokala  sami  lepe  plakate.  Mada,  kad  neke  od  njih  zamislim  sa  četkom,  kofom  i  plakatima  pod  miškom,  kako  pod  okriljem  noći  lepe  plakate  sa  svojim  likom,  ili  likom  voljenog  vođe,  prosto  ne  mogu  da  se  otrgnem  utisku  da  je  to  zapravo  jedino  što  bi  zaista  trebaloda  rade.  Ni  od  toga  ovaj  grad  ne  bi  imao  nikakvu  vajdu,  ali  bi  bar  šteta  bila  manja.

Eto,  svakodnevno  srećem  te  bezvoljne  ljude  koji  su  više  antipropaganda  stranke  kojoj  pripadaju,  nego  njeni  aktivisti.  Pitam  se  ko  im  je  i  šta  obećao.  Da  će  da  im  zaposli  dete?  Da  neće  da  ih  isteraju  s  posla?  Da  neće  umreti  od  gladi?  Leba  bez  motike?  Šta?!  Gledam i  kandidate  stranaka  kako  se  nelagodno  meškolje  na  binama  po  seoskim  domovima  kulture  i  pitam  se…  Ma,  ne  pitam  se  više  ništa.  Jasno  mi  je  bez  da  se  išta  pitam.  Jasno  je i  njima,  jer  ima  tu ionih koji  su  važili za  pristojansvet.  Svima  nam  je  sve  jasno.

Često  se  setim  čoveka  koga  sam  nekad  poznavao,  a  koji  je  pre  15-ak  godina  pobedio  na  nekim  izborima  na  lokalnom  nivou  u  svojoj  mesnoj  zajednici  ili  tako  negde.  Sretnemo  se  u  samoposluzi,  ja  mu  čestitam  na  pobedi,  onako  drugarski,  a  on  mi  kaže: „Nisam  pobedio  ja,  pobedila  je  Srbija.“  Na  to  se  ja  iskreno  nasmejem,  kao,  baš  duhovito,  a  on  me  pita: „Šta  je  smešno?“ Stvarno  više  ništa  nije  bilo  smešno.  Kad  pobediš  na  izborima  u  MZ „Tabane“,  a  sutradan  sebe  poistovetiš  sa  Srbijom,  onda  ništa  više  nije  smešno.  Tad  sam  shvatio  potpuno  značenje  one  narodne  da  je  „vrag  odneo  šalu.“  I od  tada mi  ništa  što  ima  veze  sa  politikom  i političarima  nije  bilo  smešno.  Više  je  nekako… otužno.

Toliko…  I srećni  izbori  svima  koji  ih  slave!

Jovica Jovanović

Nema komentara