To je oltar Santa Muerte, Naše Gospe svete Smrti. Njeni sledbenici pripadaju trenutno najbrže rastućoj svetskoj religiji.

Ona ima između 10 i 12 miliona vernika, a javno se ispoveda tek dvanaest godina“, kaže Endru Česnat, autor naslova ​Posvećeni smrti, prvoj knjizi na engleskom jeziku koja se bavi ovim kultom. Sve do 2001, Santa Muerte je bila obavijena velom tajne, a poklonici su sami pravili skrivene oltare u svojim domovima. Ali nakon što je Enriketa Romero otvorila prvi javni oltar ovoj svetici u Tepitu, gradskoj četvrti Meksiko Sitija, ovaj kult se munjevito proširio po čitavom Meksiku, Centralnoj Americi i onim gradovima u Americi u kojima živi velika zajednica Latinoamerikanaca, prvenstveno u Los Anđelesu i Hjustonu. Česnat je čak uspeo da pronađe sledbenike ove religije u Japanu, Australiji i na Filipinima. „U svetu trenutno ne postoji nijedan verski pokret koji bi mogao da se meri sa ovako brzim rastom„, objasnio nam je.

guernica3

Ovaj citat peuzet je sa portala VICE ,napisao ga je Rick Paulas 5.12. 1014. g.

Šta je poenta ? Već par godinama pričam prijateljima da je sledeća faza naše civilizacije obožavanje smrti. Oni, uglavnom ćuteći saslušaju moja razmišljanja, slegnu ramenima, i to je to. Šta misle o meni, ne bih ni da nagađam. Ali, kada sam pročitao ovaj članak, shvatio sam ga kao potvrdu mojoj intuiciji i najavu logičnog kraj jednog razdoblja civilizacije kojoj pripadamo.

Srednji vek je bio vreme dogmi, straha i pobožnosti. Čega je bilo najviše, zavisi od toga šta želite da vidite. Problem s dogmom je u tome što kad jednu tvrdnju proglasite neupitnom, tj., dogmatskom, istog trenutka proizvedete gomilu onih koji sebe vide kao branitelje te apsolutne istine. Naravno, branitelj mora da teži moći koja bi mu omogućila tu odbranu, a moć zahteva novac, a do novca se najlakše dolazi silom i manipulacijom. Čuvari dogme tako rađaju strah kod svih koji i pomisle da dogmatsku istinu dovedu u pitanje iz bilo kog razloga.

Onda se pojavila Renesasa kao najava Evrope kakvu živimo. Moć Crkve je počela da slabi, pojavio se Protenstantizam, a seksualnost je našla način da proviri na svetlost dana pre svega kroz umetnost. Sve te gole žene na slikama Velikih Majstora predstavljene su kao alegorije Mudrosti, Proleća, Pravde . . . ali, suštinski, to su pre svega slike golih žena. Kako bi to rekao Gustav Klimt : „ Istorija Umetnosti je istorija golih žena. “

Jednom oslobođen rigidnih stega crkvenih pravila, seks ostaje tabu u svemu što je javno, ali se više ne vraća u bocu iz koje je izašao. Sledi Francuska revolucija, Prosvetiteljstvo . . . znate, već.

Od 60 – tih godina prošlog veka počinje ono što je imenovano kao Seksualna revolucija. Emancipacija žena, mini suknje, slobadna ljubav, prve erotske scene na filmu, rock n roll i sve ostalo.

I dođosmo do vremena sadašnjeg. Erotiku je zamenila pornografija, a porno industrija, kako se to eufeministički imenuje, donosi gomilu para. U nedostatku bilo kakvih vrednosti i kolabiranju svih dogmi, novac je postao jedino merilo vrednosti, pa tako gledano, pornografija je sebi kupila sva građanska prava. Postala je legitimni predmet trgovine, jedine opšteprihvaćene „religije“ , ali i legitimno sredstvo plaćanja u svim transakcijama. Od medija, preko umetnosti, pornografija je sveprisutno željeno dobro. Da pomenem samo da u tom „ moru “, izuzev „ normalnih “ i gej populacije plivaju i one čudne živuljke kao što su pedofili, nekrofili, sodomisti i slični. Dakle, jedan širok spektar svakakvih uvrnutosti i bolesti.

A, sad, povratak na početak. Budući da seks u svim svojim vidovima više nikako nije tabu, a oni koji bi tu nešto da zabrane, ne samo da nemaju tu moć, već su često akteri raznih perverznih skandala, magična privlačnost seksa kao „ zabranjenog voća “ , polako gubi na ekskluzivnosti. Tehnologija nam je donela lakši život, medicina nam je donela duži život, ali čemu sve to kad, ipak, mora da se umire ?

Sve religije se zasnivaju na obećanju zagrobnog života, ali se ispostavilo da su im pravila suviše komplikovana, cena ulaznice preskupa, a sposobnost kompromitovanja sopstvenih ubeđenja, neograničena. Ne znam da li se životinje boje smrti, ali ljudi su prestravljeni. Zato onaj uvod u ovu priču ima smisla i ima budućnost. Ljudu su rešili da zaobiđu sve posrednike, dogme, zabrane i institucije. Obraćaju se Smrti lično. Hteli bi da je umilostive, potkupe ili šta god, samo da na njih zaboravi još neko vreme. Mole joj se na načine kako su se molili u Crkvi, dodajući ili oduzimajući po sopstvenom nahođenju, jer sve je dozvoljeno i opravdano zarad još malo sunčanih dana na Zemlji.

Suštinski gledano, ovo je ateziam koji se ukakio od straha pred neminovnošću umiranja. Ogoljeni, primitivni strah koji razume svako od nas. Oni koji se tima bave, kažu da duhovni razvoj čoveka prati njegov tehnološki razvoj, ali se kreće u suprotnom pravcu – unazad.

Da zaključim ovu priču – smrt, kao poslednja velika tajna, postaje predmet opsesije i straha. Da li ćete je prihvatiti kao početak ili kao kraj, zavisi samo od Vas.

 

Nema komentara