piše Jakov Milanović

Tokom čitavog svog odrastanja pa do današnjih dana uvek sam se trudio da poštujem norme pristojnosti i uljudnosti koje važe u civilizovanom svetu. Odrastao sam u radničkoj porodici. Dok sam odrastao moji roditelji koji nisu bili previše načitani ali su bili pre svega prostodušnu i tradicionalno moralni, kao prva generacija koja je selo zamenila gradom, koliko su znali i umeli učili su me lepom ponašanju. Govorili su mi da starijima trebaš uvek da ustupiš mesto da se ponudiš za pomoć, da ne dižem ruku na slabijeg od sebe, da treba da zaštitim onog kome je potrebna zaštita, da ne budem bahat i gramziv, da je najveći benefit u životu miran san, zdravlje i skladna porodica i da je takav život najispravniji put za jednog čoveka, bez obzira na iskušenja koja se javljaju. Učili su me da treba biti pošten I radan, i da treba poštovati svačiji trud i muku, da se ljudi ne dele one bez škole i one sa školom, već pre svega na dobre i loše, da je najveći greh ako uzmeš što ti ne pripada, da ne treba da lažeš, ne daj bože kradeš, da se za laž prevaru, krađu ide u zatvor, a da oni koji vredno uče, trude se, rade, završavaju zanate, škole, fakultete, imaju svetlu budućnost i da je treba da se borim I zastupam takve vrednosti. I sada kada trošim petu deceniju života, moji roditelji, na isti način, sa istim pričama i primerima podučavaju i moju decu. Hvala im na tome.

Kada smo 90 – tih godina krenuli na fakultete, mnogi moji drugari i prijatelji pričali su zbog sveukupne situacije, ratova, nemaštine treba otići odavde, da ovde nema perspektive. Ja vaspitavan od roditelja, da je moj zavičaj I cela moja zemlja jedno od najlepših mesta na svetu, iako tada nisam nešto mnogo od sveta ni video, bunio sam se i protivio takvom stavu, uveren da ovde ima pesrpektive da je ovo obećana zemlja, potajno se nadajući da će moja generacija učiniti taj napor da mi i naša deca budemo ponosni na to što smo postigli, da ćemo mi uspeti da napravimo modernu demokratsku zemlju pogodnu za život njenih građana.

Desio se taj famozni 5. oktobar koji nije bio moja šoljica čaja i na kome nisam učestvovao, i jedna dobra ideja koja je potekla od srpske intelektualne elite da treba da se izgradi demokratsko društvo, država po evropskim normama, nestala je onog istog dana kada su ti isti intelektualci I normalan svet koji je tražio svetlo na kraju tunela gutali suzavac i gledali jedan deo onih primivaca koji su se kao i njihovi preci 45-te penjali na pincgauere, tenkove, prozore mahali srpskom zastavom, a nekoliko minuta posle toga su odlazili u nepoznatom pravcu, neko sa slikom, neko sa lampom a neko bogami i sa stilskom foteljom na leđima. Tog 5. oktobra dok su goreli spisi, glasački listići i ostali skupštinski materiali izgorela je i želja onih iskrenih, pametnih, dobronamernih koji su se borili za promene, a oni drugi, primitivci, kradljivci fotelja, umetničkih slika i tepiha kada su se vratili u svoje provincije postali su glavne face u svojim gradićima i proglašavali su se predsednicima, poverenicima u štabovima DOS –a i Otpora, čuvari vatre i revolucije. Mnogi od tih petooktobarskih čuvara vatre, kriminogeno nastrojeni, poluobrazovani, polupismeni posle 5. oktobra su iz svojim malih provincija ekspresno preko lokalnih štabova DOS malo po malo, grabili zalogaj po zalogaj vlasti i došli smo dovde gde smo došli.

Oni koji su započeli ovu priču iz najbolje namere su se povukli u svoje kabinete, u knjige u nauku, bespomoćni da bilo šta promene na bolje jer šut ne može sa rogatim. I tako je Srbija po ko zna koji put propustila šansu. Sve to traje punih 14 godina i mi trpimo da nas gori, nemoralniji od nas varaju, lažu, da nas na naše oči kradu, I ta ekipa je se za nekoliko godina od lumper proletera pretvorili u klasu bezobrazno bogatih a mi svo vreme čutimo i gledamo. Četrnaest godina nam se ruši jedan po jedan san, gledamo kako pada u vodu sve ono u šta smo verovali, u šta su nas roditelji učili. Treba biti bezobrazan, treba biti drčan, treba biti bezobziran, trebaš da naučiš da lažeš, da kradeš jer što više kradeš više vrediš, nije bitna škola bitno je da imaš što skuplja kola, diploma se i onako kupuje, nije bitan moral. Kome je do morala neka ide u crkvu. Taj isti premijer koji je ovo izjavio najdobronamernije, koji je verovao da je moguće da Srbija postane normalna zemlja, ali ove njegove reči su u ušima revolucionara imale drugačije značenje, drugačiji prizvuk, postao je kapa za tu lumper gospodu posle 5 oktobra i oni su ih drugačije i shvatili i ta rečenica im je postal moto u krađama i u siromašenju naroda koje traje i dalje. Sve se izokrenulo najbolje prolaze oni koji ne rade, koji najviše kradu, najviše lažu, oni koji su ispite polagali na majke mi a diploma dobijali za kafanskim stolom .E ta lumper gospoda je ovde za 14 godina stvorila unikatne norme ponašanja koje važe za pozitivne samo u Srbiji, izvrnuli i moral i ideju na glavačke i sada mi običan svet ne možemo da poverujeno šta nam se događa. Moram da priznam – nama bi trebalo i sto puta gore zato što smo sve ove godine, netremice ćutali i gledali, nismo ništa učinili da sprečimo zlo koje je postajalo sve veće i veće i samim tim smo postali i saučesnici. Gledali smo ih na bilbordima kako se smeše obećavajući nam lepšu I svetliju budućnost I glasali smo verujući kao deca u njihove šarene laže I potajno se nadajući da će jednom da stanu sa obmanama I početi da rade za državu i narod. Zato mi sami snosimo najveću odgovornost za ovaj igrokaz koji živimo gde su šoferi, portiri I ljudi bez zanimanja postali glavne face koje su odlučivale I odlučuju o nama I našoj sudbini (čast izuzecima), mi smo krivi za ovaj teatar apsurda sa tužnim krajem u kome smo glavne uloge i najbolja mesta prepustili pre mnogo godina statistima i primitivcima.

Nema komentara