Dovršetak procesa privatizacije medija („povlačenje države iz vlasništva u medijima“) po svoj prilici će biti poslednji udarac ostacima medijskog pluralizma i medijske slobode u Srbiji.

Mediji su arterije i vene demokratske javnosti. Bez informisanih građana nema slobodnog formiranja i izražavanja mišljenja, nema demokratske kontrole vlasti i nema nezavisnih institucija, a demokratija se svodi na puku igru interesa i moći partitokratskih i finansijskih oligarhija.

Još od „očeva osnivača“ američke državnosti, preko Mila i Tokvila, pa do Habermasa i Dvorkina, u različitim formulacijama i nijansama gornja tvrdnja predstavlja podrazumevani aksiom, da ne kažemo „Sveto pismo“ liberalnodemokratske teorije i prakse.

To je, naravno, ideal. U stvarnosti, realliberalna društva (slično kao i nekadašnja „realsocijalistička“) više ili manje zaostaju za ovim demokratskim standardom. Baš kao što i stanje naših krvnih sudova više ili manje odstupa od poželjnog medicinskog standarda.  A kada odstupi isuviše – imamo začepljenje, bolest, krizu, raspad sistema, neretko smrt i krah.

Nažalost, u Srbiji teško je reći šta nam je na nižem nivou –  zdravstvena ili politička kultura. S tim što nebrigom u pogledu prvog ugrožavamo samo sebe, a nemar u pogledu drugog ugrožava celo društvo. Pogotovo kada taj nemar iskazuju najviši nosioci političke moći. Nije stoga nimalo čudno što srpsko društvo, mediji i institucije pokazuju ozbiljne simptome arteroskleroze, moždanog udara i predinfarktnog stanja.

Zato priča o slobodi medija i objektivnom informisanju nije samo nešto što se tiče nekolicine hiljada medijskih poslenika i nešto što se mora nekako „odraditi“ zarad onih famoznih „skrininga“, otvaranja briselskih poglavlja i pozitivnih izveštaja EU.

Dobro, ali zašto baš sada ovo podsećanje? Zato što se u senci „velikih“ političkih tema, koski i spinova pred našim očima tiho sprovodi neka vrsta „medijskog genocida“. Naime, najavljeni dovršetak procesa privatizacije medija („povlačenje države iz vlasništva u medijima“) po svoj prilici će biti poslednji udarac i, takoreći, glogov kolac ostacima medijskog pluralizma i medijske slobode u Srbiji.

A stanje u tom pogledu je ionako već više nego alarmantno. Na primer, rezultate nedavnog istraživanja po kome je vladajuća stranka zabeležila pad od pet-šest procenata nisu objavile nijedne dnevne novine. Ali su zato svi ovih dana objavili anketu po kojoj SNS ima podršku ravnih 50 odsto biračkog tela – dakle, više nego na izborima pre godinu dana, i to sam, dakle, bez Ljajića, Ilića, Draškovića i ostalih koji su valjda barem nekim procentom ili promilom doprineli naprednjačkom izbornom rezultatu – iako svi znaju da to nije ni normalno, ni realno. Kritička reč na račun premijera naprosto se ne može čuti nigde na „velikim“ televizijama (koje se razlikuju samo u stepenu i nivou udvorištva), a pojedinci koji se usude da kritikuju bivaju razapeti na tabloidnom medijskom krstu.

Ipak, nikad ne treba smetnuti s uma da i od zla uvek može biti gore. Niko zapravo ne zna zašto se država tako žurno i tako rezolutno „povlači“ iz vlasništva, niti zašto se tako tako ultimativno prodaju preostali medijski resursi. Obično se kaže da je to radi „objektivnijeg informisanja“, da se „spreči državni monopol“, obezbedi pluralizam vlasništva itd. I kao kruna argumentacije, kao tačka nakon koje prestaje svaka diskusija, kaže se da „tako traži EU”, odnosno da je to jedan od uslova koji se postavljaju pred Srbiju zarad procesa evrointegracija.

Uzalud su članovi Sindikata novinara Srbije neumorno objašnjavali da je, ne računajući par izuzetaka, dosadašnja medijska privatizacija donela drastičan pad kvaliteta, masovno otpuštanje zaposlenih i uglavnom gašenje privatizovanih medija. Nije pomoglo ni što su predstavnici Evropske unije u Srbiji više puta javno istakli da nikada nisu tražili privatizaciju svih medija, već isključivo transparentnost vlasništva i finansiranja.

SINOS, takođe, podseća da u zemljama Evropske unije postoje regionalni i lokalni mediji, da u Sloveniji i Hrvatskoj svaka opština ima svoj medij, da je u Crnoj Gori u toku donošenje medijskih zakona i da niko od njih ne traži da se država apsolutno povuče iz medija.

Zapravo, u zemljama okruženja mediji su u apsolutnom vlasništvu privatnika samo u Makedoniji, koja teško da može biti uzor bilo čega. Pri tome, Ustav Srbije predviđa mogućnost da lokalna samouprava bude osnivač medija, zbog čega su se SINOS i Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) septembra prošle godine obratili Ustavnom sudu sa inicijativom da se utvrdi (ne)ustavnost seta medijskih zakona.

Ništa, međutim, nije pomoglo. Čak ni masovno potpisane peticije, niti tiha podrška pojedinih lokalnih, čak i naprednjačkih vlasti.  Očigledno je da opstanak lokalnih medija smeta jednom moćnom finansijsko-političkom lobiju, koji namerava da pod svoju neposrednu kontrolu stavi sve raspoložive medijske resurse. A ostale ukine ili ugasi. Jer – i to je važna poenta – državna novina ili televizija ipak ne može biti baš toliko instrumentalizovana.

Sem toga, vlast je obično koaliciona, pa se donekle moraju „ispoštovati“ i koalicioni partneri. Postoji i neki upravni-nadzorni-programski odbor, gde sede i predstavnici opozicije, pa se i prema njima mora imati bar malo kakvog-takvog obzira. Uostalom, posle nekih narednih izbora ta opozicija može postati vlast, što takođe može bar malo obuzdati cenzorske ambicije. Iz svih tih razloga, i samo na prvi pogled paradoksalno, državni medij, a pogotovo tzv. javni servis nikada ne može tako beskrupulozno služiti „gazdi“ kao što to mogu privatni i privatizovani. A o nivou i neukusu da i ne govorimo.

Ukratko, nema nijednog razloga da se država do kraja povuče iz medijskog vlasništva. Sem ako prava meta ove i sličnih operacija nije upravo sama država, odnosno ono što je od nje još preostalo.

http://nuns.rs/info/news/23958/glogov-kolac-za-medije.html

Nema komentara