Preživeti u Jagodini – Zar ste svi vekovima unazad Jagodinci rodjeni u centru grada?

5

Moram da priznam da sam u nekom trenutku počela da delim ovdašnje ljude. Ali da krenem ispočetka… Zbog čitave halabuke oko našeg dolaska ovde, mnogo ljudi zna ko smo mi, a mi još uvek znamo prilično mali broj ljudi. Ne kažem to u kontekstu samohvale već zbog neprijatnosti koju osetim s vremena na vreme kad uđemo u neki lokal ili negde na ulici neko krene da priča sa nama i vidimo da zna ko smo, ali mi tu osobu ne poznajemo i ostanemo zatečeni. Onda među tim što znaju ko smo sam počela da prepoznajem one kojima smetamo. I zaista mi nije jasno zbog čega, niti se poznajemo, niti smo im šta nažao učinili, a ponašaju se kao da smo im nešto oteli. I uvek nađu način da to i iskažu, direktno ili indirektno. I na kraju su mi postali omiljeni oni koji pričaju o kulturi a sami kulturu nemaju. Kao gospodin i gospođa sa kojima smo imali blizak susret na dečijoj priredbi. Naime, u toj gužvi trebali smo da dođemo u prvi red, ne zato što iz hira želimo da imamo najbolja mesta i da vidimo svoje dete, jer preko hiljadu roditelja je bilo tu i svako od njih je naravno želeo da vidi svoje dete, već zato što je naše dete koje je u jaslama nastupalo i po instrukcijama vaspitačica je trebalo da stanemo tu, kako bismo odmah po završetku njihovog nastupa preuzeli dete (a oni su nastupali prvi). Bila je velika gužva, mesta za sedenje nije bilo i ja sam stajala sa najmanjom bebom u nosiljci odmah do ograde terena, a muž sa većom bebom dva stepenika iznad nas.

Gospodin i gospođa koji su sedeli pored su se pobunili jer im smeta što ja stojim tu i da od mene ne mogu ništa da vide. Pritom, nisu to rekli meni, nego mom mužu, kako bi mi on rekao da se pomerim. Oni su bili sa naše desne strane. Pomerila sam se korak u levo, jer je toliko mesta bilo i čula komentar kako je nepristojno stajati ispred nekoga. I tu mi je prekipelo. Nepristojno je, gospodine, da ja sa bebom stojim dok Vi sedite! I to sam mu i rekla. Dobila još nekoliko komentara od gospođe, opsovala ih u sebi i okrenula se. Ju, opsovala!? Da, u sebi! Šta, vi nikad nikoga ko vas iznervira niste opsovali? Ako nikog drugog, u saobraćaju psujete sigurno! Molim lepo! I tako nastavim ja tu da stojim, iznervirana i najradije bih nastavila svađu, ali sam preokupirana time što čim se završi nastup naše ćerke iz jaslica, moramo da žurimo u školu na priredbu našeg prvaka i u glavi samo razmišljam kako to što hitrije i efikasnije da izvedemo. Računali smo sve: najave programa tamo, najave programa ovde, pronašli mesto za parkiranje na kom niko ne može da nas (kao nesretni autobus sa đacima na ekskurziji za koji su prozivali vozače preko razglasa da se preparkiraju), tako da sračunali smo sve, još samo da počne priredba. Iz tih misli u „sad i ovde trenutak“ vratili su me organizator i direktorka, koji su mi ponudili da sa bebom sednem na sam teren, pored ekipe hitne pomoći. Tako da smo dobili mesto za sedenje i nekoliko komentara kakve li mi to povlastice imamo. Bilo kako bilo, direktorki i organizatoru hvala na ovom ljubaznom ljudskom i potpuno legitimnom gestu koji neljudskost ne razume.

Još jednu neprijatnost doživela sam pre nekih mesec dana i to od strane roditelja deteta koje ide u odeljenje sa mojim detetom. I opet ne direktno nego preko mog deteta, a na račun mog posla. Aman, ljudi, dokle više!? Zar ste toliko nesrećni da vas tuđa sreća pogađa? Ako je neko srećan, jel vas to čini da se osećate još mizernije? Ne razumem vas. Trudim se, ali ne uspevam. Naročito tu posrednost.

Kada smo došli bilo je „Evo, došli da ih Palma udomi!“. Kad ste valjda svi shvatili da to nema veze s mozgom, i dalje vam smetamo, a ne znate da objasnite zbog čega. Zar ste svi vi vekovima unazad Jagodinci (rođeni u centru grada) pa vam sad toliko pridošlice smetaju? A vaša deca? Jesu li sva u Jagodini ili ima i onih koji su otišli na školovanje ili da žive u nekom drugom mestu? Zar to nije isto? Zamislite da Beogradjani isteraju sve one koji su u njihov grad došli sa strane? Retko sam u Jagodini upoznala ljude kojima majka i otac nisu zapravo doseljenici iz nekih sela, a još uvek nikog kome su baba i deda rodjeni u Jagodini. Verovatno ih ima, ali ih je malo. Znači, svi su oni odnekud došli…Ljudi migriraju u potrazi za mestom koje će im omogućiti odgovarajuće uslove za život. Mi to imamo ovde.

Tako da imano raznih situacija i iskustava ali oni dobri ipak preovlađuju. Divni ljudi koje smo upoznali i sa kojima smo se združili, koji su nam ponudili pomoć u najširem mogućem smislu. Čoveku koji nam je izdao kuću, koju smo sasvim slučajno našli nakon višemečne potrage. Jer kada kažemo koliko nas ima, naprasno se dogodi da se taj seti da mu je ipak neko rekao da uzima stan/kuću (da, desilo nam se i to!).

Ne želim da širim negativnost. Nikada mi to nije bila namera. I uvek su nas svi doživljavali kao pozitivnu priču. A ovde smo dočekani na nož. I verujem da nisno usamljeni slučaj, ali pošto smo trenutno jedini javni, želim to da iskoristim da vam skrenem pažnju na ljudskost koja nam svima po malo nedostaje. Ako ste nezadovoljni, gledajte svoje dvorište, negujte ga i radite na njegovom ulepšavanju. Jer ako komšiji crkne krava, vama neće procvetati ruže.

 

Tamara Perović

5 KOMENTARA

  1. Bravo👏🏻 U Jagodini “ima” pravih Jagodinaca mada ih ima puno koji su se doselili i misle da su oni pravi Jagodinci….niste… možda vaša deca budu i deca vaše dece ali vi ne ….i nikad nećete biti ,već iz mesta gde ste rodjeni….nikog nisam nameravao da uvredim a ako se neko pronašao 🤣🤣🤣🤣

  2. E neka ste nam rekli!
    Potpuno ste u pravu, ali toga nema samo u Jagodini, već svuda.
    Frustriranom narodu u svakom pogledu, najlakše je da krivce za sopstvenu mizeriju pronađe u nekim došljacima, strancima, migrantima, izbeglicama i sl.
    Vaša porodica oplemenjuje moj rodni grad, kao i moja neki drugi, a to se jedino računa.

  3. Malo konfuzan tekst, ali kapiram suštinu. Samo je nejasno ko je autor teksta i odakle dolazi…Što se tiče starosedelaca Jagodine, možda ih ima samo oko 5 000, dok svi ostali vuku korene iz brdskih planinskih sela…

  4. Pored svih podela kome treba i ova podela na dosljake i starosedeoce u nekim mestima. Kamo srece da smo mi i nase generacije napredovali u poslu i zivotu i da za sebe stvaramo vise i bolje, nego sto velicamo zivot na ustom mestu u vise generacija.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas da unesete ime