Miloš Milohanović, student Univerziteta u Beču – Ne osećam kao da sam zauvek otišao iz Srbije

0

Miloš Milohanović (24) jedan je od studenata poznatog i jednog od najtraženijih u Evropi, Bečkog univerziteta. Nekadašnji jagodinski gimnazijalac, sada master student Transkulturnih komunikacija (Transkulturelle Kommunikation) za Infocentralu je govorio o životu u Austriji, kako je došao na ideju da školovanje nastavi u Beču i sa kakvim se sve problemima suočavao na svom putu.

Kako si se kao srednjoškolac zainteresovao za studije u inostranstvu?

„Kao dete sam obožavao crtane filmove. Na našim kanalima su se epizode različitih crtanih filmova puštale samo 2 ili 3 puta dnevno. Primetio sam da postoje kanali na stranim jezicima poput Cartoon Network-a, Boomerang-a i sličnih, koji su crtane filmove puštali tokom celog dana. Pošto se moj otac bavi televizijom i pošto su u to vreme kablovski kanali na nemačkom jeziku bili povoljni, mogao sam da od svoje 6. ili 7. godine uživam u neograničenoj količini epizoda Zmajeve kugle, Yu-Gi-Oh!-a i Pokemona, ali u crtanim filmovima kojih nije bilo na našim kanalima u to vreme, kao što su Hey Arnold i Invader Zim. Kasnije su se moja interesovanja proširila i na komedije, te sam počeo da pratim serije poput Drake and Josh i I-Carly, a kasnije i Život prema Džimu i Full House. Uz televiziju sam provodio po nekoliko sati dnevno, što mi iz današnje perspektive ne deluje kao najzdravija odluka, ali moja ljubav prema vizuelnim umetnostima je prerasla i u ljubav prema jezicima, jer sam na pasivan način prisvojio nemački jezik. Već sa 10 godina sam mogao da razumem većinu sadržaja na nemačkom jeziku, sa 12 sam sigurno mogao da govorim u nekoj meri i da razumem humor ili prepoznam sarkazam na nemačkom jeziku. Pošto sam u gimanziji usavršio svoje poznavanje gramatike, studiranje jezika u inostranstvu je bila jedna od mogućnosti. Kroz jezik sam, doduše, usvojio i neke od vrednosti koje se gaje na nemačkom govornom području i prepoznao sam kvalitet života u tim državama, te bih verovatno pokušao da upišem bilo koji fakultet u nekoj od država nemačkog govornog područja“

Kako si se odlučio baš za Univerzitet u Beču?

„Beč je grad koji pruža puno mogućnosti. Austrija je država koja je ostavila neobrisiv trag u istoriji Evrope i sveta, kako pozitivan tako i negativan. Siguran sam da su greške iz prošlosti Austrijancima omogućile da iz njih puno toga nauče. Zbog toga je Beč danas grad koji se iz godine u godinu bira za najbolji grad za život. Beč je Srbiji puno bliži Srbiji od gradova u Nemačkoj, pun je ljudi iz bivše Jugoslavije. Beč je po meni zlatna sredina između Zapada i Istoka, kako geografski tako i po stilu života i mentalitetu njegovih ljudi različitih nacija i porekala. Skoro je nemoguće ne čuti srpski jezik na ulici, ali te ulice su savršeno čiste i ponašanje ljudi koji hodaju tim ulicama je kulturno i civilizovano, bez obzira na to koje su nacije, religije ili kojim jezikom govore. Poslednji razlog je taj što Univerzitet u Beču nudi i posebne smerove za prevodioce i tumače (trogodišnje osnovne studije Transkulturalna komunikacija i dvogodišnje master studije Translatologija). Ovi smerovi su usko specijalizovani i zbog toga se znatno razlikuju od sveobuhvatajućih jezičkih smerova koji su se tada nudili u Srbiji (mislim da Beograd sada nudi master studije Translatologija, ali tog smera nije bilo pre 5 godina). Pored ovih smerova, „jezičarima“ na raspolaganju stoje i smerovi Filologija (koja obuhvata lingvistiku i književnost, ali translatologiju i kultorologiju u znatno manjoj meri) i Pedagogija za profesore u osnovnim i srednjim školama (na ovom smeru se biraju dva predmeta, među kojima su naravno i jezici)“.

Da li je bilo teško upisati Bečki univerzitet?

„Upisati fakultet na Bečkom univerzitetu je lakši deo – dobiti i obnoviti studentsku vezu je teže, a završiti upisani fakultet je najteži deo. Proces studiranja u Beču počinje upisom na akreditovan univerzitet u Srbiji; nakon toga se potvrda o poznavanju nemačkog jezika na nivou C1 zajedno sa potvrdom o upisu fakulteta šalje za Beč. Fakultet za koji se upisujete u Beču, naravno, mora biti isti ili jako srodan onom koji je upisan u Srbiji. U slučaju uspešnog upisa, potrebno je naći smeštaj i studentsko osiguranje, a nakon toga se podnosi zahtev za dobijanje vize. Za dobijanje vize je potrebna potvrda da osoba nije osuđivana, potvrda o stalnom mestu boravka u Beču i potvrda o osiguranju, kao i propisana svota novca koja se mora nalaziti na bankarskom računu u Austriji. Detaljnije su svi uslovi za upis i za dobijanje vize objašnjeni na austrijskim sajtovima (većina informacija je dostupna i na engleskom jeziku), kao i na blogu https://tineaubecu.wordpress.com. Treba napomenuti da se uslovi iz godine u godine menjanju i da postaju strožiji. Takođe, moguće je upisati fakultet i sa poznavanjem nemačog na nižem nivou, ali minimum je osnovni nivo A1. Tada se studentima nudi šansa da pohađaju kurs nemačkog u Beču, koji je nažalost jako skup“.

Na šta bi budući studenti koji se odluče za ovaj Univerzitet trebalo da obrate pažnju?
„Kao što rekoh, potrebno je znanje jezika. Učenje nemačkog se ne sme prekinuti nakon dobijanja C1 diplome. Važno je naći prijatelje koji govore nemački, bez obzira na to da li su oni Austrijanci i Nemci, ili dolaze iz drugih država. Nažalost, naši ljudi često razgovaraju skoro isključivo na srpskom i engleskom i ne održavaju svoje poznavanje jezika. C1 je jako visok nivo, možda čak i nepotrebno visok za početak studiranja, ali u toku studiranja se taj nivo mora održati i po mogućnosti usavršiti do nivoa C2. Studiranje u Beču se treba posmatrati kao investicija u bolju i sigurniju budućnost, kao i u sopstvene sposobnosti i znanja. Studiranje u Beču je nažalost luksuz koji jako mali broj ljudi iz Srbije može da priušti sebi ili svojoj deci, te je utoliko važnije naći posao što ranije, živeti skromno i ne razbacivati se s novcem koji je nemoguće zaraditi u Srbiji. Život studenta u Beču može na mesečnom nivou koštati 600 evra, ali može koštati i 1600 evra. Kada se ove sume pomnože sa 12 meseci godišnje, razlika je više nego očigledna“.

Da li ti je teško bilo u početku i da li su postojale prepreke koje si teško savladao?

„Imao sam, kao i svi koji su fakultet upisali u isto vreme, neverovatnu sreću što su uslovi pre 5 godina bili znatno blaži. Moje poznavanje jezika je mi je, takođe, pružalo neverovatnu prednost u odnosu na druge. Ali i pored toga nije bilo lako početi sa studiranjem. Završio sam prirodno-matematički smer u gimnaziji zbog različitih okolnosti, i iako od toga imam puno koristi, moje poznavanje teorije jezika je bilo nešto niže od onoga što se očekuje na mom smeru. Očekivanja vezana za poznavanje jezika i istorije su bila znatno strožija na mom smeru u odnosu na ostale, ali jako poštena i opravdana. Nedostatak prakse u srpskim gimnazijama je velika prepreka za naše studente koji traže studentske poslove. Mislim da nikome nije lako da ode od sopstvene kuće i da svako ima određene strahove ili nedostatke koji bi drugima bili smešni. Važno je ne stideti se toga, već raditi na tome. Nekima nedostaje snalažljivost u prostoru u novoj sredini, neki se stide svojih jezičkih sposobnosti, neki ne mogu da iskreno kažu šta im smeta kod loših navika cimera i cimerki, dok su neki previše direktni. Svi ovi sitni problemi se mogu nakupiti i stvoriti puno stresa za osobu koja ne ume da ih reši. Emocionalni, psihički i lični problemi su podjednako validni kao i „veliki“ problemi vezani za dobijanje vize ili posla. S obzirom na to da sam jedinac, roditelji su mi nedostajali puno i nisam imao naviku da sa drugom osobom delim sobu, ali pošto sam skroman i elokventan, bilo mi je moguće da sa svakim cimerom ostvarim kulturni saživot“.

Koliko se i u čemu razliku austrijsko školstvo od srpskog?

„Mislim da austrijsko školstvo nije ni lakše ni teže od srpskog, ali je znatno drugačije i očekivanja se razlikuju. Za studente je potpuno normalno da rade 10 ili 20 sati nedeljno, da slobodno vreme provode obilazeći muzeje i da imaju zdrav socijalni život  ispunjen hobijima, volontiranjem i druženjem u internacionalnim i multikulturalnim studentskim domovima ili sportskim klubovima. To, naravno, nigde nije napisano eksplicitno, ali se oseća i čuje u tonu ljudi, iako je izrečeno jako suptilno. Potpuno je nenormalno provoditi 8 ili 10 sati na fakultetu, što je u Srbiji više pravilo nego izuzetak. Za učenje na raspolaganju stoje biblioteke, čitaonice u domovima, kao i internet. Studentima je dopušteno i od njih se očekuje da sami sebi organizuju raspored. Neko će svoje ispite spremiti za nekoliko dana i zato raditi punih 20 sati nedeljno, dok će drugima biti potrebno po nekoliko nedelja, ali radiće samo 10 sati nedeljno. Pored ove fleksibilnosti, smerovi su jako specijalizovani i osobu pripremaju za posao i rad, ali i naučne podvige. Studenti u okviru nekih predmeta moraju da izvrše manja istraživanja i napišu kraće naučne radove (za šta je takođe potrebno jako kvalitetno poznavanje nemačkog jezika)“.

Da li ćeš život nastaviti u Beču i da li razmišljaš da se vratiš u Srbiju?

„S obzirom na to da sebe smatram kosmopolitom, u Beču se osećam kao kod kuće. Zapadna Evropa nažalost pruža puno bolje mogućnosti od Srbije. Takođe se osećam kao nešto za šta mislim da trenutno ne postoji prava reč, ali moglo bi se opisati rečju transpatriota – volim svaku državu u kojoj boravim, ali ne slepo, već kritički. Srbija je moja domovina i puno stvari u Srbiji volim, ali ne mogu da ne primetim probleme od kojih naš narod pati već preko 700 godina. Naravno, ni život u Beču nije savršen. Smatram da svojim roditeljima, Srbiji, Austriji i sebi trenutno mogu najadekvatnije pomoći svojim boravkom u Beču. To nije pravi put za svakog, ali mislim da za mene jeste. Takođe verujem da će Srbija jako brzo ući u Evropsku uniju i da će saradnja Srbije i Austrije tada biti znatno jača, te se ne osećam kao da sam otišao zauvek“.

U čemu se srpski i austrijski način života razlikuju?

„Na ovo pitanje nije lako dati odgovor jer je lako zapasti u zablude vezane za stereotipe, pogotovo kada su u pitanju negativne strane. Ono što Austrijanci rade dobro je to da investiraju jako puno novca i vremena u zdrav život, kako individualno tako i kolektivno. Jako puno ljudi redovno džogira po brojnim parkovima, voze bicikle ili makar trotinete, hrane se zdravije, obilaze nutricioniste i lekare jako redovno, piju čistu alpsku vodu i udišu nezagađeni vazduh. To je, naravno, dosta lakše kada u jednom mesecu zarade ono što neki u Srbiji zarade za pola godine ili čitavu godinu. Iako su jako kulturni, mislim da dosta mogu naučiti od nas u pogledu na gostoprimstvo: posluženje se retko sastoji od kafe, rakije, ratluka, čipsa, kisele vode, voćnog soka i poziva na večeru – toga ima samo kod Jugoslovena. Smatram i da nemaju osećaj za naše muke i probleme vezane za zarađivanje novca i dobijanje studentske vize, ali to je i razumljivo jer kroz to ne prolaze, te im to nikako ne zameram, ali mnogi pokazuju interesovanje i vrlo rado će saslušati sagovornika koji im se žali i jada, a po mogućnosti i pomoći. Neinformisanost se ne treba smatrati nekulturom ili nezainteresovanošću“.

Koliko je ppotrebno studentima za mesec dana života u Beču?

„Kao što rekoh, može se preživeti i sa 500 ili 600 evra mesečno. Najteži je prve mesec jer se u startu mora iskeširati svota od nekoliko hiljada evra – autobuska karta, prva kirija i depozit, cena dobijanja vize i prvog semestra. Kratak pregled troškova:

Školarina je oko 750 evra po semestru, znači oko 1500 po godini.
Osiguranje je oko 60 evra mesečno.
Domovi se kreću od 200 do 300 evra mesečno, ali postoje i dosta skuplje varijante. Domovi su brojni i nema potrebe za skupim stanovima od 700 evra mesečno, ali moguće je naći i veće stanove sa 3, 4 ili 5 soba i zajedničkom kuhinjom koju deli više studenata (takozvana WG – Wohngemeinschaft), a takvi stanovi pojedinca slično koštaju kao i dom.
Hrana, proizvodi za higijenu i novac za izlazak ili hobije: ova kategorija je najbitnija. Tinea koja je pisala gorepomenuti blog je bila napadnuta jer je tvrdila da je 200 evra na hranu mesečno jako skromna varijanta, a da za izlaske i slično ima odvojen budžet. Smatram da je Tinein blog inače jako dobar izvor informacija, i jako mi je ako ovo nekog vređa, ali na hranu je i te kako moguće potrošiti samo 100 ili 150 evra mesečno, a ko želi da se razbacuje svojim (ili u lošijem slučaju tuđim) novcem, taj i to može.

Reći ću samo da ni Austrijanci ne smatraju da su previše dobri da žive u najjeftinijim studentskim domovima, tako da smatram za naše studente ne postoji potreba da troše preko 700 evra mesečno, ali lični prohtevi su nešto posebno.

Studenti mogu raditi do 20 sati mesečno i prosečne studentske plate se kreću od 8 do 10 evra po satu, ali nažalost nije retko da neke studente plaćaju i manje, ali moguće je mesečno zaraditi dovoljno za studiranje“.

Miloš je u Jagodini pohađao OŠ „Boško Đuričić“.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas da unesete ime