Sveta Petka ili Paraskeva je najznačajnija svetica srpskog porekla. Živela je u Epivatu (Mala Azija) krajem 10. i početkom 11. veka. Po predanju je najveći deo svog života provela u pustinji uz molitvu, post i usamljenost. Ostala je devica celog života.
Prema narodnom verovanju na današnji dan ne valja da se mesi hleb, pere veš i rade drugi fizički poslovi za koje se koristi rublje.
Postoje istoričari vere koji tvrde da su Svetoj Petki u našem narodu pripisana mnoga svojstva staroslovenske boginje Mokoš, koja je takođe lečila bolesne i imala zaštitnički odnos prema ženama.
Mošti Svete Petke su po navodnoj njenoj želji najpre sahranjene u Beogradu, a potom su u godinama koje su usledile imale neverovatno putešestvije.
Prvo premeštanje moštiju obavio je bugarski car Jovan Asen 1238, po čijoj su naredbi prebačene u Trnovo. Zatim, kada su Turci Osmanlije osvojili Bugarski, njene mošti su po naredbi sultana Bajazita prebačene u moldavski grad Jaši.
Potom je knjeginja Milica uspela da 1396. izmoli da se mošti Svete Petke prebace u Beograd, gde su sahranjene u crkvi Ružici na Kalemegdanu. Međutim, vek kasnije, sultan Sulejman je odlučio da mošti Paraskeve budu prenete u Carigrad 1521. godine.
Na kraju su mošti Svete Petke 1641. prebačene ponovo u Jaši, kada ih je carigradski patrijarh Partenije poklonio moldavskom knezu Vasiliju Lupulu.
Iako mošti Svete Petke i danas počivaju u moldavskoj crkvi Sveta tri jeraha, za pravoslavne vernike je i danas glavno mesto okupljanja na dan Paraskeve crkva Ružice na Kalemegdanu.
Veruje se da čudotvorna voda sa izvora kod kapele Svete Petke u crkvi Ružica leči mnoge bolesti, a naročito probleme sa očima. Pravoslavci iz mnogih zemalja zato upravo svakog 27. oktobra dolaze da uzmu vodu sa svog izvora u nadi da će im podariti dobro zdravlje ili izlečenje od trenutnih oboljenja.
