„Kad kažem da se u Srbiji plašim njene dece, onda mislim na našu decu. Ovu od čijih sam majki starija, ali mi prete silovanjem i razbijanjem njuške, nakon što bakljama zapale navijače koji su im preuzeli dilerski kvart.
Ovu što prebijaju Rašu Popova i ovu što za sto evra i kokardu ili dop kao poklon od starijeg kretena pale pekare svojih komšija.
Ovu blajhanu, nesretnu, što prodaju nevinost za ‘Moet’ i pet minuta slave na neslavnoj tv, tužnu i prezira vrednu decu koja navijaju za preplaćene sportiste, izgubljenu zemlju, lažne ljubavi, svejedno, ovu zapuštenu i napuštenu decu koja siluju, pljačkaju, otimaju, ruše, tuku profesore i slabije od sebe, ubijaju boga u ženama i bogu u kojeg se zaklinju, ubijaju čak i sopstvenu decu, na njih mislim.
Ovu našu decu čiji roditelji u strahu za sopstvene privilegije ili iz čistog sebičluka pravdaju nasilje, lažu, kradu, varaju, mrze i misle ‘neće mene’ i misle da su deca slepa, gluva, luda i imuna na svet oko sebe. E pa nisu, očigledno, zar ne?
Kad kažem da se u Srbiji plašim njene dece, onda mislim da nam deca nisu kriva, kao što ni ogledalo nije krivo za ono što u njemu vidimo.“

Marijana Stevanović, novinar

Nema komentara