Mrzim redove.
Za hleb, brašno, benzin, kafu, ulje, cigarete, za potvrdu, uverenje, knjižicu, porez, kod lekara, u banci, pred šalterom za nezaposlene.
Iako sam uvek ljubazna, pravična, spremna da pomognem onima u redu iza, takođe sam i jako uznemirena, nervozna i ponižena iznutra. Verovatno te traume vučem iz najranijeg detinjstva, kad sam bila ‘redov’ sa bakama, jer i tada nije bilo svega dovoljno, pa onda samostalno kao studentkinja, pa onda opet sa dvoje dece i mužem u ratu zbog redova za ulje za nas i redova za cigarete za vojsku.
Ovde su redovi slika bede, patnje, siromaštva, a ne izuzetne želje da se uloženim strpljenjem dođe do hrane za dušu, za čiju se cenu ionako ne pita. Šta košta da košta, vrednost ionako nema brojčani izraz, već daleko važniju dimenziju, jer posle hrane za dušu, više nikad nisi isti, nego si bolji, a to nije potrošna stvar.
Molim vas, ne slikajte ljude u redu ispred pozorišta ukoliko znate da im je jeftinu ulaznicu obezbedila banka koja im je sve zarađeno i pozajmljeno već debelo naplatila, nemojte, molim vas. Oni bi u svakom (sic!)pozorištu bili kad hoće, koliko hoće i po redovnoj ceni, da već nisu dovoljno poraženi u svim prethodnim redovima, decenijama i životima bez prava, zakona, pravde, posla, novca i dostojanstva.
Koliko god na prvi pogled bila ohrabrujuća, slika redova ispred pozorišta zbog jeftinijih ulaznica samo je još jedan korak bliže bezdnu, nego uverenju da je simbol gladi za lepotom. Jer, lepo je kad imaš izbora, zar ne?
Molim vas, ne slikajte ljude u redu ispred pozorišta, mene je malo sramota i na ivici suza sam.

Nema komentara