Štefica je riba. Tako se i ponaša. Ispružena na kauču prekršta noge i izaziva pogledom. A onda se nasmeje. Grlato, kao da to može da nadglasa tugu koju počinje da mi priča.

Rođena sam u Ćupriji kao Stefan Radojković. Mama i tata su već imali dve ćerke i moj zadatak je bio da budem sin. Zamalo. Sa pet godina sam oblačila ženske stvari i bila vidno feminizirana“, priča ova dvadeset četvorogodišnja devojka.

 

Štefica Foto: Privatna arhiva

Štefica Foto: Privatna arhiva | Foto: 24 sata

„Mog oca, pravog muškarca, izluđivalo je što mu sin ima kosu do ramena i jedva čeka predstave da može da glumi ženu. Onda je kada sam imala 14 godina odlučio da me prevaspita. Pošalje me on na fudbal, a ja dam auto gol. Pošto je bio mesar i hteo me za naslednika, sledeći logičan korak bila je klanica“, priča Štefica i odmahuje glavom
„Odveo me u klanicu. Kada sam shvatila da će te životinje da kolju izletela sam napolje. Plačem ja, ali plače i tata. Kada smo se vratili kući ja trk kod mame da kažem da mene zanimaju ples i gluma, a ne fudbal i klanje“, širi ruke Štefica. Nije tada ni sanjala da će je sport umalo ubiti.

„Trenirala sam ples, ali sam krenula i na odbojku. U sred utakmice na mene su pala vrata od hale i izlomila me. Bila sam u gipsanom koritu devet meseci. Tako nepokretnu jedino me održavalo što sam bila u vezi sa jednim dečkom“, nastavlja sagovornica. Prvi put joj nestaje osmeh.

„Imam dve slepe sestre, neme i ometene u razvoju. Mama i tata su brinuli o njima. Prvo se razbolela majka. Kancer koštane srži. Umrla je za šest meseci. Posle tri vezana infarkta, na dan šestomesečnog pomena majke umro je i otac. Sestre su mi zbog bolesti bile u domu, ostala sam sama“, priča Štefica i spušta glavu.

 

Štefica

Štefica | Foto: Privatna arhiva

„Zatekla sam se u praznoj kući u kojoj kao da su svi bili mrtvi. Nisam mogla to da izdržim. Skočila sam u sred noći, potrpala stvari i nasleđeni novac u torbu i izletela kroz vrata. Prešla sam u Beograd kod prijateljice. Imala sam 19 godina“, priča Štefica i osmeh se za trenutak vraća. Iako kiseo.

„Izgubila sam dečka jer nije hteo sa mnom. Dok sam bila kod prijateljice moja prava priroda počinje da se pomalja. Uzimam njene stvari. Tu se rodila Štefica.

Ljubaznošću organizacije Egal selim se u LGBT centar ‘Egal port“ i prvi put sam ja – ja. E, tu se transica našla u centru. Zamisli taj šou“, smeje se. I bio je šou.

Novi dom joj se nalazio u Kraljice Natalije između dve srednje škole, crkve i porodilišta.

„Imali smo 36 inspekcija i homofobične komšije. Upadali su nam navijači, sekli struju. Stalno smo renovirali. Tako sam ja banjavala u haljini među 40 majstora. Ipak, odatle je izašla Štefica, jaka i svoja“, ponosno otkriva devojka i isprsi se „otišla sam na izbor za trans Balkana u Beču i bila prva pratilja. Ružno pače je postalo labud“. A taj labud je napravio pravi haos u jezeru.

„Zove mene drugarica panično u pola četiri ujutru da joj snesem štikle i ja izađem našminkana sa perikom na glavi u badel mantilu u sto metara od porodilišta da ubacim cipele u kola. Tu ti ja uđem u vozilo i mi se zapričamo. Kad ti na prozor kuca policija. ‘šta radiš lujko u badel mantilu u ovo doba noći, videle te neke babe i prijavile policiji da je trudnica pobegla iz porodilišta“, grohotom se smeje Štefica.

„Srećom, skoro je izašla priča o meni na izboru za mis i policajac me prepoznao. Stisla sam petlju. Volontirala sam posle kao žena na MED festivalu pred 12.000 ljudi, sada ću volontirati i na festivalu BEFEM, radiću šta mogu da pobedim diskriminaciju i steknem uslove za operaciju promene pola i završim svoj preobražaj“, priča Štefica.

 

„Čudno je to. Šteficu mnogi vide kao šoumena, ali ne shvataju da to nije maska. To sam ja. Previše je tuge bilo u mom životu. Ja se sada smejem“, završava mlada žena i sklizne u taj osmeh. Čudno je to sa osmesima, bez obzira na pol, ostaju najefikasnija maska na licima svih nas.
Autor: Nina Gavrilović, 24 sata

Nema komentara