Tokom mnogo vekova, vernici koji poštuju Svetog Vida verovali su, između ostalog, da na ovaj praznik devojkama suđenik dolazi u san…

Praznik Vidovdan jedan je od najvećih među malobrojnim i po svetkovanju izuzetno očuvanim praznicima iz stare narodne vere.

U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac sa ovim imenom i pre više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala.

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova – Kosovski boj odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.

Vid je smatran vrhovnim božanstvom, „Bogom nad bogovima“, a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.

Samo ime ovog svetitelja – Vid – odredilo je najvećim delom i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan. Bilo je, na primer, veoma važno šta će se toga dana videti. Ono što bi čovek tada video, u tome bi, po opštem uverenju, kasnije imao uspeha

U selima pod Fruškom gorom, na primer, na praznik izjutra seljaci su se umivali rosom i pri tome govorili: „Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.“

Sličan običaj zabeležen je i kod Banatskih Hera. Tamo su majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: „Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi.“ U nekim su pak krajevima iznosili na videlo svoje tapije i obligacije, u drugim su vadili novac iz kase i brojali ga. Bilo je mnogo postupaka te vrste.

Izvor: Riznicasrpska.net

Nema komentara