Let s talk about peace. Ne mislim na onu frazu sa izbora za mis-bilo-čega :”Zalažem se za mir u svetu”. Koga je briga za šta se zalaže misica? Mislim na ono što svako od nas izgovori sebi bar jednom dnevno – da mi je da nađem malo mira. Baš neki dan sam raspravljao kako je mir, ili da budem precizniji, duševni mir, precenjena kategorija. Zašto? Pre svega, zato što je to, uglavnom, jedno jalovo stanje duha. Jer, da nije bilo ne- mira duha, sad bi svako od nas sedeo u svojoj mračnoj pećini, glodao kosti mrtvih životinja i strepeo da ga iz mraka ne zaskoči kakva zver. Ne – mir nam je ukrotio vatru, smislio točak, toaletni papir i rupu na saksiji. Zamislite da je Dostojevski imao duševni mir. Pravio bi osrednje mostove po ruskim zabitima i umro od dosade sopstvenog duševnog mira. Ili, zamislite duševno spokojnog Van Goga. Bio bi sitničavi protenstantski pop, kao i njegov otac, a mi nikad ne bi saznali kako zaista izgledaju suncokreti. Ili da se Kolumbu, zarad duševnog mira, sedelo kod kuće. Dobro, u njegovom slučaju možda to i ne bi bilo toliko loše.
Dobro, priznajem, ima i suprotnih primera. Da je Adolf bio manje furiozan i da je bolje pripremio taj prijemni za likovnu akademiju, štašta bi bilo drugačije. Ili, da je Josif Visarijonovič bio manje nestašan u bogosloviji, ne bi bio izbačen i okrenu se surovim nestašlucima tiranije.
Čovek je biće dinamike – može napred ili nazad, stajanje u mestu,tj. mir – ovanje nije opcija. Napreduješ ili stagniraš. Svako kretanje napred nailazi na otpore – lične predrasude, društvene norme, strah od promene…Prevazilaženje tih prepreka teško da se može povezati sa duševnim mirom. To je stalna borba sa samim sobom, pre svega. Da se dosegne cilj. A, šta je cilj ? I, gle ironije, cilj je mir. Duševni mir. Sve nastaje iz haosa i teži ka miru.
Ali, nije ovo moj zaključak na temu. Za razliku od pomenutih i nepomenutih pisaca, slikara, naučnika, filozofa . . . koji su nosili taj famozni ne – mir u sebi, i pobeđivali ga stvaralaštvom i napornim radom, mi danas nasuprot mira stavljamo stres. Nas ne pokreće i ne muči ne – mir ,nas progoni bezlični, nemilosrdni i destruktivni stres.
Danas je sve postalo stres. Ceo život nam se pretvorio u neprekidni niz stresova. I dok je ne – mir pokretao, stres parališe. Dok se ne – mir lečio radom i kreacijom, stres pokušavamo da lečimo neradom, lakom zabavom i teškom hemijom. Ne – mir je imao svoj prirodni cilj, a to je mir. Stres nema svoj smisleni cilj. On postoji samo sebe radi. Postoji zato što smo ga mi izmislili. Mi smo ga sebi nametnuli i on je sad tu i neće da ode. Umiremo od raznih latinskih dijagnoza, ali nas upozoravaju da iza svih njih čuči taj sveuništavajući stres.
Obično nemam dobar savet za kraj, ali ovaj put mogu, bar, da pokušam. Dakle, lečite stres ne – mirom, znatiželjom, radom, čitanjem knjiga, razmišljanjem, promenama, slušanjem, pričanjem, smehom . . . Svim onim do čega Vam više nije stalo, a nekad Vam je značilo sve.
Život nam nije bogznašta, ali mi smo ga učinili takvim. Pogrešili smo misleći da život treba učiniti lakšim, a trebalo je da se potrudimo da ga učinimo boljim.
PRELEPO!!!