O čemu pisati ove nedelje? Nije da nema povoda – Turci oborili ruski avion, Vučićević najavio „državni udar“, Kristijan izbačen sa Farme, a Toma tri puta poljubio Kolindu. Ima toga još, dakle aktuelnih tema ne manjka, ali…
Danima već pada kiša, tmurno je i čega god da se latim da pišem, hteo – ne hteo, biće sivo. Meteoropatija, šta li? Tako nešto razmišljam o prolaznosti. Evo, opet je sezona slava, isti stanovi, za stolovima uglavnom sede isti ljudi i pričaju iste priče kao iprošle, pretprošle ili neke od prethodnih godina. Svi smo malo stariji, malo teži, malo bolesniji… Žalimo se jedni drugima na manjak para, višak obavezai sve ono uobičajeno kao i godinama unazad. Sva je prilika da ćemo sledeće godine imati reprizu ovogodišnjih slava i tako u krug. Valjda približavanje kraja godine čini da se čovek oseti nekako melanholično. Jer problemi ostaju isti, a svaka nova godina donosi samo nove nevolje i još teže uslove za preživljavanje.
Znam, mračiti u Srbiji nije nimalo teško. Ovde nedostaje optimizma, kao i razloga za isti taj optimizam. A možda nije razlog ni u nedostatku razloga, već u nama? Možda smo podizali kredite za stvari koje nam nisu baš preko potrebne. Možda želimo stvari koje nas neće učiniti ništa srećnijim kad ih budemo imali. Možda treba da prestanemo da se žalimo na sve i na svakog. Jeste, političari su nam takvi kakvi su – nikakvi. Jeste, u ovoj zemlji bledi sećanje na sve što ima veze sa kulturom. Jeste, ovo je mala bara, a puno krokodila. I ovakvih „jeste“ mogu da nabrajam još čitavih nekoliko strana, ali šta smo ja-ti-mi , uradili da makar šta od toga promenimo?
Jesi li slikar? Slike pod mišku, pa ih okači po drveću u nekom parku ieto izložbe. Svirac si? Izađi na ulicu i sviraj. Eto koncerta. Glumiš? Stani na Skver i glumi. I eto predstave. Zašto da ne? Kinje te na poslu? Promeni posao. Nemaš posla? Smisli ga.
Moramo da shvatimo da smo prepušteni sami sebi. A pošto se slično sličnom raduje, okupite se po tom obrascu. Samoorganizujte nekakav „pokret otpora“. Pružite otpor lošoj politici, biznismenima lopovima, estradnom prostakluku, nevaspitanju, zavisti, ogovaranju, ma svemu što vas nervira. Družite se sa onima koji su vam slični. Sa onima sa kojima možete da delite ista interesovanja, navike, shvatanje života.
Naravno, sasvim je moguće da je sve ovo što sam napisao samo gomila besmislica… Ali, godine prolaze . Dok dlanom o dlan, eto nas na istom mestu, sa istim ljudima i pričama, samo će naše nezadovoljstvo biti drugačije – biće veće. Moguće je i da predlozi koje sam naveo nisu adekvatni, ali nađite neke druge, neke svoje. Vremenu ne možemo ništa. Sa nama ili bez nas, ono neumitno ide dalje. Vredi razmisliti o tome da se oplemeni, osmisli i da mu se doda malo boje. Recimo, na sivu podlogu lepo pristaje crvena, žuta, naradžasta, zelena…
anonimni kolumnista
