Kao što piše u zaglavlju, ja sam Anonimni kolumnista. Tako anoniman dobijem neki dan SMS poruku sa anonimnog broja sledeće sadržine : “ Napiši nešto o ogovaranju. “ Što se anonimnosti tiče – toliko.
Ignorisao sam ovog nepoznatog ispicijenta, jer sam se nameračio na temu izbeglica, Mađara, E U . . . A, onda shvatio da može i 2 u 1 varijanta. Ogovaranje kao tema mi nije zanimljiva, ali da predupredim opsanost da ova kolumna postane moj dnevnik, koji nikad nisam vodio, a možda je trebalo, rešio sam da udovoljim kolegi anonimusu. Tako sam zapravo na dobitku – temu o kojoj ne želim da pišem, pisaću kratko. A na temu o kojoj želim da pišem, pisću takođe kratko, što smanjuje opasnost da se pogubim u mračnim hodnicima politike.
Dakle, prvo o fašizmu. Ovo što svakodnevno gledamo u medijima je najogavnija varijanta na temu – dobar i loš policajac. Amerika i njeni satrapi iz EU započeli su ratove u zemljama odakle ovi nesrećni ljudi beže. Po logici stvari, da Evropa neće ( valjda !? ) da napadne samu sebe, krenuli su baš put te Evrope. Tu bi trebalo da bude dugoročno bezbedno, a i sva ta evropska priča o ljudskim pravima, gej parade, gej brakovi, ravnopravnost polova, verska tolerancija, osude rasizma i antisemitizma . . . Naravno, stara, dobra Evropa deluje i kao bogata mirazdžika koja može sve da nahrani. E, kad je seoba naroda došla na vrata iste te Evrope . . . prc! Nismo kući, svratite neki dan od nedelje.
Endži Merkel je tata, pardon, mama Evrope. Kao takva ona mora da misli o ugledu cele porodice, pa je puna razumevanja i predusetljivosti prema ovim napaćenim ljudima. S druge strane, drčni Orban je bludni sin u familiji. Znate one što su ih u našem detinjstvu slikali sa oguljenim kolenima, zakrpom na pantalonama i praćkom u zadnjem džepu. Možete da me partite? Endži je dobar policajac koji brine i želi da pomogne. Orban je loš policajac koji vitla pendrekom i prvo bije, pa pita o čemu se radi. Tako izgleda na prvi pogled. Moj drugi pogled mi govori da Orban nije nikakav simpatični deran, već običan fašista, a biti fašista, pored ostalog podrazumeva i da ste u duši . . . znate već . . . kukavica. I da on ne bi imao . . . hrabrosti . . . da podiže ove bodljikave ograde, baca suzavce, premlaćuje ljude i poziva se na tisućljetnu historiju kršćanastva u Mađara, da nema podrušku one koja ima najveća . . . ovlašćenja . . . u Evropi. To da se Nemci i Mađari dobro razumeju po pitanju poželjnih i nepoželjnih videli smo i u poslednjem svetskom ratu, kad su bili na istoj strani i delili iste vrednosti. Ko je zaboravio neka pita Jevreje, oni imaju dugo pamćenje.
A, sada moj anonimni prijatelju / prijateljice, reč – dve i o ogovaranju.
Obično se za one koji ogovaraju kaže da nemaju svoj život, pa se bave tuđim. Pod “ nema svoj život “ podrazumeva se određeni krug ljudi, određeni vidovi zabave i angažmana u društvu. To je paradoks. Jer, niko nikog ne ogovara sam sa sobom. Ogovaranje je hobi koji podrazumeva česte promene slušalaca i mesta izlaganja. Nemati svoj život, moralo bi da znači nešto sasvim drugačije. Evo predloga – pozovite prijatelje na kafu i probajte sa njuma da ćaskate o pojmu Vremena u romanu Čarobni breg. Ili o tumačenju slobodne volje u romanima Dostojevskog. O simbolici plave boje ne Pikasovim slikama. U slučaju da uspete da im nametnete neku ovakvu temu, znajte da sledeći put nema potrebe da ih zovete, biće strašno zauzeti. Slažem se, ne treba svako druženje i ispijanje kafe da liči na seminar nauke i umetnosti. Ali, ljudi ovde više ne čitaju ni novine. Bar ne ono što se nekad smatralo novinama. Nemati svoj život znači biti mentalno i duhovno zapušten. Jedna od veština preživljavanja u ovom društvu svodi se na sposobnost poricanja i samoobmanjivanja. Ne baviti se sobom, znači ne biti u problemu. Jer, mnogo je lakše zabaviti se o tuđoj muci, nego o svom jadu. Zato rijaliti programi imaju ovoliku gledanost. Moje biće ima potrebu samo za razonodom, sve ostale potrebe su zakržljale. Pošto je televizija najjeftinija i najpristupačnija, posežem za njom. Prosto. Industrija dosade je najprofitabilnija grana u svakoj ekonomiji. A do pre samo par stotina godina većina jezika nije u sebi imala reč za pojam dosade.
Dakle, daragi moj anonimusu, ogovaranja je uvek bilo i uvek će ga biti. Svi mi ogovaramo nekog ili nešto. Ali, to mora da ima meru, granicu i osećaj pristojnosti. Kad tračarenje postane samo sebi svrha, onda je kasno za pomoć prijatelja, tu je neophodna pomoć stručnjaka.
Anonimni kolumnista
