U Pomoravlju su se i pre više od sto godina poštovala ženska prava, a o tome je sačuvano i pisano svedočanstvo.
U Zavičajnom muzeju u Jagodini čuva se bračni ugovor iz 1905. godine: „Ja, Dragutin Todorović, težak iz Mijatovca, uzimam sebi za ženu Smiljku, udovu Životija Tomića, bivšeg težaka iz Lozovika, pod sledećim uslovima: da sam dužan po venčanju čuvati je i paziti kao svog druga i sa njom u bračnom životu živeti kao što dolikuje časnim, valjanim i poštenim ljudima, da sam dužan sve vreme našeg bračnog života činiti joj sve ono što nalaže dužnost jednog dobrog i uglednog domaćina.“
Ovo je deo bračnog ugovora, sačinjenog 13. januara 1905. godine u Opštinskom sudu u Jagodini, koji se čuva u Zavičajnom muzeju u Jagodini. Garant ugovora bio je Smiljkin otac Janićije Jovanović, težak iz Deonice, pišu „Novosti“.
Prema rečima etnologa Zavičajnog muzeja u Jagodini Miodraga Aleksića, ovaj ugovor, pogotovu što je sačinjen između dva težaka, govori da u to vreme žena nije bila podređena.
„Ženska prava, o kojima se danas tako mnogo govori, možda je najbolje opisivala poslovica koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koja kaže da „ako čovek tuče svoju ženu, svoju sreću tuče“. Bio je to život pun hrišćanske solidarnosti, a patrijarhalno pravo podrazumevalo je da se vodi računa o svakom članu porodice“, kaže Aleksić.
On dodaje da su ugovorom precizirana prava, naročito zbog toga što su oboje bili udovci, i imali decu iz prvog braka.
„Moja deca od prve mi umrle žene, i deca ako bi se sa Smiljkom izrodila u ovome braku, posle moje smrti Smiljki imaju dati iz imanja ili iz gotovine moje 840 dinara u novcu i udovičko izdržavanje. Sva deca imaju ista nasledna prava.“
Aleksić dodaje da su u to vreme postojali mnogobrojni dobrotvorni fondovi, poput Društva „Srpska majka“ i „Kneginja Zorka“, dok je u Jagodini postojalo Opšteradničko građansko društvo za pomoć u slučaju bolesti i smrti. Između dva svetska rata bilo je mnogih takozvanih udovičkih fondova, koji su pomagali ženama koje su ostajale bez muževa.