Demokrata poslednjih 15 godina, predsednica Skupštine opštine Ćuprija od 2008-1012.godine, odbornica DS od 2003. u ćuprijskoj skupštini, Ksenija Milošević je kao studentkinja treće godine Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, učestvovala u devetomartovskim demonstracijama 1991.godine. Demontracije 9. marta postale su simbol borbe i građanskog otpora, ali i jedan od simbola velikih i neostvarenih snova, kao i propuštenih šansi u novijoj srpskoj istoriji. Danas, 25 godina kasnije, ona kaže
„Tada, kao studenti nismo bili svesni nadolazećeg rata i svega što će u Srbiji uslediti posle devetomartovskih protesta, najmanje smo bili svesni da učestvujemo u događaju koji će biti deo političke istorije Srbije. Za mene lično Vuk Drašković bio je velika inspiracija da bi me godinama kasnije do kraja razočarao. Okupili smo se i u grupi otišli na Trg republike kako bismo najpre čuli govor Draškovića, kao i Branislava Lečića koji je takođe bio velika inspiracija u to vreme. Stali smo negde između Konja i Narodnog muzeja. U jednom trenutku počelo je komešanje ali nismo imali ideju šta zapravo počinje. Tada sam prvi put videla policiju sa šlemovima, pod punom opremom. Odjednom je nastao haos, mi smo krenuli ka Čika Ljubinoj i u naletu počeli da zvonimo na jedna, druga, treća vrata da nas neko pusti da uđemo. Niko nas nije pustio. Sve zaključano, spuštene roletne, niko ni da priviri a ne da nas pusti da uđemo. 
Kad smo stigli do platoa kod Filozofskog fakulteta, prava panika je nastala kada smo ugledali tenk. Oko nas haos, nigde ni jedne privatne zgrade u čiji ulaz možemo da utrčimo a nedaleko od nas tenk, policija, od Kalemegdana ka nama borna kola. Suzavac svuda. Srećom, vrata PMF -a su bila otvorena pa smo uleteli“ seća se Ksenija Milošević.
Demonstracije 9. marta su na ulice izvele oko 100.000 ljudi, po gradu je razmešteno 10.000 policajaca, a na beogradske ulice izašli su i tenkovi. U sukobu demonstranata i policije nastradale su dve osobe. Mnogi su saglasni u mišljenju da ne bi bilo demonstracija 1996. i 1997. godine, kao niti 5. oktobra, da nije bilo 9. marta i prvi pobeda „plišane revolucije“ posle tog datuma.
„Tog dana je policija nasilno zabranila Radio B92 i cenzurisala Studio B. Uveče su ulice bile potpuno puste, a „mir“ su čuvali tenkovi. Danimo smo se posle toga okupljali kod Terazijske česme gde je Branislav Lečić govorio, studente je obilazio i patrijarh Pavle. Tada smo shvatili da svako ima mogućnost izbora, da postoji neki civilizovani svet u kome je to pravo zagarantovano. Srbija van Beograda, Ćuprija, Jagodina i ostali gradovi nisu imali svest o dešavanjima na ulicama glavnog grada“ kaže ona.
Ksenija dodaje da je zemlja devedesetih potpuno opustošena od strane ljudi koji su danas na vlasti.
„Mislim na članove SPS i SNS, to su isti ljudi. Možda su oni u nekom političkom smislu sazreli, ali to su ti ljudi. Niko nije mogao da pomisli da će ti isti ljudi biti na vlasti 2016. i da do tog dana može ikada doći. Zoran Đinđić je možda jedini imao svest o tome i on je često govorio da sistem mora da se promeni, kako se to ne bi dogodilo. On je govorio da ako ne rešimo sistem, veoma lako će se svi ti ljudi vratiti. To se i dogodilo. Njega tada na taj način niko od nas nije „čuo“.
„ĐINĐIĆ NIJE SUMNJAO U SPOSOBNOST ŽENA“
Prema rečima naše sagovornice, devedestih su postojale jake žene, intelektualke poput Vide Ognjenović koja je bila velika inspiracija.
„Đinđić je imao zdrav odnos prema ženi uopšte, a to mislim na osnovu toga što je za predsednice beogradskih opština postavljao žene, davao šansu. Takođe, predsednica Izvršnog odbora DS bila je žena Duda Anđelković. Ta žena je znala da pozove u pola deset uveče i kaže, za pola sata sam kod vas u odboru. Energična, jaka, sposobna. Đinđić je znao vrednost žena. Ljiljana Lučić, Gordana Matković, u toj prvoj vladi bilo je dosta žena. I te 2000. smo imali nekoliko žena predsednica opština u Srbiji, jedna od njih je Ljilja Avakumović iz Arilja, sjajna žena. Danas smo najdalje od toga“.
