piše Jakov Milanović
Ovih dana je aktuelna priča o smanjenju plata i penzija. Svakoga dana spin majstori serviraju po raznoraznim medijima po nekog glumca iz ovdašnje političke nomenkature, pa posle njih sledi “viđeni”ekonomista i na kraju “režimski” analitičar koji svi listom podržavaju ideju daljeg siromašenja srpskog naroda, tako da ćemo od sad pa nadalje i ubuduće imati mnogo više građana na granici siromaštva nego do sada. Ova se činjenica prećutkuje jer odmah ide ona priča – ćuti dobro da imamo posao, bolje i to nego da dobijemo otkaz.
Da li je nekome palo na pamet da je pre uvođenja ovih mera trebalo prvo ozbiljno poraditi na ujednačavanju plata u javnom sektoru. Po onome što piše u novinama, ako je verovati ciframa u nekim slučajevima doktor sa specijalizacijom ima manju platu od radnika u nekim javnim preduzećima koji imaju srednju školu. Da li je i gde to može da bude normalno? Primera je bezbroj a odgovor je samo jedan: ako se htelo da javni sektor podnese teret smanjenja izdavanja iz budžeta zar nije bilo normalno ujednačiti plate u javnom sektoru pa tek onda videti za koliko treba umanjiti plate i penzije, ako to nije normalno ja stvarno onda ne znam šta je. Ako je umanjenje plata linearno onda i plate treba da se uravnoteže i stave u istu ravan. To bi bilo pravično.
Ovaj princip se ne bi se svideo mnogima u pojedinim agencijama i javnim preduzećima u kojima bi plate po ovom sistemu morale da budu ne 10% već i 50% niže ali takođe na ovaj način bi pomenuti lekari kao i profesori kao i mnogi drugi korisnici budžeta shvatili da ipak u našoj državi postoji neki sistem i da je aršin isti za sve. Da ima pravde.
Možda deluje da skačem sa teme na temu ali verujte mi nije tako – nedavno je objavljeno i da su kamate po kreditima građana niže i dva i tri puta u državama bivše SFRJ sem u Republici Srpskoj i Srbiji.
Da li je našim vlastodršcima palo na pamet da je ogroman broj ljudi opterećen kreditima. Zašto niko ne govori o tome da mi za isti iznos na isti vremenski rok vratimo duplo više para sa kamatom od Hrvata ili žitelja BH federacije.
Zar nije normalno kao i u predhodnom slučaju da se vidi koji su to mehanizmi da pojeftine krediti, da ljudi kojima se od novembra uzima harač tzv. “desetak” mogu da taj iznos nadoknade umanjenjem rata za kredit pod povoljnijim uslovima, tj. Drastično umanjenim kamatama kao što su u celoj Evropi, za razliku od onih koje sada plaćaju. Samim tim i pored umanjenja plata, umanjenjem kreditnih rata, Mnogima bi mesečni budžet ostao na istom nivou.
Ali pošto se ništa od gore navedenog neće desiti evo šta će biti naša realnost.
Od decembra meseca kad osete prve blagotedi novih mera prezaduženi i osiromašeni građani Srbije gledaće da prežive kako znaju i umeju i odreći će se mnogim svakodnevnih zadovoljstava koje više sebi neće moći da priušte kako bi mogli da pruže nešto deci i plate račune.
Kupovaće se samo neophodna odeća i namirnice, opašće prodaja bez čega se može. Kad opada prodaja – opada i proizvodnja. Privatni sektor koji je u velikoj meri proizvodni suočiće se sa recesijom. To će dovesti do otpuštanja radnika i u privatnom sektoru koji će opet pasti na teret države. E onda će se zbog povećanih socijalnih davanja i velikog broja nezaposlenih neko setiti da je malo “onih 10%”. Nakon toga bilo bi dobro da neko predloži premijeru da to bude i 20% ili više – a sve za dobrobit građana Srbije. E ako su ovo zovu reforme moja pokojna baba, iako se potpisivala prstom, mogla je da stane rame uz rame sa ovim sadašnjim reformatorima.
A za to vreme ogromna većina novinara ima važnije teme od ovih gore navedenih. Ćute, pišu o referendumu u Škotskoj, klimatskim promenama i uspesima naših sportista, niko nije stigao od silnog posla i ozbiljnih tema da pita sadašnju vlastelu da li je moglo i drugačije a moglo je sigurno. Da li su naši vlastodršci pokušali da pronađu onih 50 i više milijardi iznetih iz zemlje u proteklih deset godina, da li su ušli u trag sadašnjim vlasnicima tog novca, da li su pokušali da te opljačkane pare od ovog naroda vrate u budžet Srbije i da sa njima sprovedu dotične reforme da kazne te pojedince a nas ostave na miru da živimo svoje male i jadne živote. Jer ovo što i sada živimo ne može drugačija da se nazove a što ćemo živeti za dva meseca i da li ćemo nakon tog eksperimenta preživeti ostaje da vidimo. Narode nasmeši se – počinje najmasovniji realiti šou na svetu SURVIVOR SRBIJA.
