Milovan Miki Stojanović, otac Nemanje Stojanovića (28) koji je greškom ubijen u Jagodini rekao je za Novosti „Prevrnuću nebo i zemlju da nađem ubicu svog sina“.
„Iščupali su mi srce! Ja sam mrtav čovek. Sine moj, ne znam kako ću da živim bez tebe. Toliko smo se voleli i razumeli, kao da smo bili jedno. Učiniću sve da nađem ubicu“.
Milovan kaže da mu za 30 godina advokature niko nije pretio, pa mu je mnogo teško što je Nemanja ubijen greškom, kao da je životinja.
– Bože, zašto si mi to uradio? Donirao sam novac za brojne crkve, davao sam za poplave, pomagao bolesnim ljudima, rođacima… Zato bih voleo da se uz pomoć kolega izborim da u skupštinsku proceduru uđe Nemanjin zakon, koji bi advokate smatrao službenim licima, jer oni štite zakon. Na taj način Nemanja bi večno živeo – rekao je Milovan i dodao da će napraviti na imanju crkvu u spomen na sina.
Dan pre ubistva kod Nemanje je četiri dana provela njegova devojka, a kako kaže otac, da je ostala duže on bi sada bio živ. Nije mu se dalo ni da sa roditeljima ode na slavu kod prijatelja, jer su ga drugari pozvali da odu u kafić VIP. Sudbina je uzela momka, koga je volela cela Jagodina, koji je plenio svojom dobrotom, kulturom, vaspitanjem, koji je bio pred polaganjem pravosudnog ispita, pred ženidbom…
– Znam da sam mu dosađivao i tražio da se ženi, a on mi je govorio: “Tata, samo još malo da živim”. I živeo je malo – nastavlja Stojanović. – Pre nego što sam sa suprugom Tanjom otišao na slavu, napravio sam spisak gostiju za svadbu. Nikome nisam rekao da sam hteo da pozovem Miroslava Ilića, Radišu Uroševića i druge najbolje pevače.
Nemanja mu je, kaže, bio i dobar drug, saradnik, radnik, kolega i najbolji sin na svetu.
Dan posle ubistva Nemanja je trebalo da zamenjuje oca u predmetu “Mitrović”, jer je Milovan morao da ide na četrdesetodnevni pomen svoje majke Vere. Baka je toliko volela Nemanju da je njihova zajednička slika bila u bolničkoj sobi u kojoj je i umrla.
– Svi su mi govorili da mi je sin hiljadu puta bolji advokat od mene. Bilo mi je drago. Neka je i milion puta bio bolji. Bio sam ponosan – drhtavim glasom priča Stojanović. – U našu advokatsku kancelariju dnevno je dolazilo po pedesetak ljudi. Njega su tražili. Umeo je sa strankama, svakog je posavetovao, svakome pomogao. Nikada mi nije tražio novac, već je bio zadovoljan onim što je zarađivao od predmeta. Jedino mi je tražio da mu kupim “audi” i ispunio sam mu želju. Kada je seo da se provoza sa sestrom Anđom bio sam najsrećniji otac na svetu. Ne bi mi bilo žao da sam tog dana umro.
Nemanjina majka Tanja pita se kako će da živi bez njegovog osmeha, zagrljaja, glasa. Plakaće do kraja života što ga je Bog prerano uzeo za sebe, a jedina uteha biće joj što zna da je na boljem mestu, među anđelima…
Svi koji su poznavali Nemanju kažu da po manirima i dobroti on nije bio za Jagodinu, već za advokaturu u metropoli…
