Jagodinka, Ivana Stamenković napustila je voljeni grad pre 12 godina. Odlučila je da prihvati predlog najbolje drugarice koja je studirala u Beču i da promeni sredinu, okolnosti, život…razlozi za odlazak bili su emotivni, a nije ni slutila da emocije tek dolaze. Danas, ona živi u mestu pored Beča koje se zove Mödling, pored najvećeg podzemnog jezera u Evropi – Seegrote, u neposrednoj blizini najlepših nacionalnih parkova i fantastičnog zelenila i to u svom stanu i svojoj slobodi. Njena razmišljanja daleko su od ,,gasterbajterskih“…
-Iz nekih ličnih razloga rešila sam da odem. Bila sam razočarana, bilo mi je teško, želela sam promenu. Htela sam bolji život. Pre toga nikada nisam bila u Beču…moj dom je Jagodina, počinje priču Ivana i kreću joj suze.
Za to vreme u kuhinji Abdelfattah Darwisch zvani Dodo, Ivanin suprug priprema kafu sa mlekom ,,Moja kravica“. Srpski zet je nasmejan sve vreme i dobro raspoložen. Neposredno pre našeg dolaska u njihov lep dom, stigli su iz Kaira gde su kod njegovih roditelja boravili mesec dana, a zatim su dovezli Ivaninog oca sa srpske granice kao i prelepog psa Mira.
– Naravno, volim i Beč i Egipat, zaista…ako sam u Beču išta loše doživela, to je od naših ljudi. Neke dugove nikada nisam naplatila. Mi ne živimo kao gasterbajteri, mi živimo jednim normalnim, modernim životom. Gotovo u isto vreme Dodo i ja smo počeli da radimo u italijanskoj firmi, to je benzinska pumpa ,,ENI“ gde sada, posle osam godina gotovo da vodimo posao kada vlasnici nisu tu. Imali smo sreće sa poslom, dobro nam je. Gazde su i naši kućni prijatelji.
Dodo koga Srbi zovu Dodić pošto su svi na ,,ić“ samo on odudara, sasvim lepo govori srpski jezik a uzrečica mu je kao i kod nas, BRE.
-Dodić ima prelep osmeh, šarmantan je, duhovit, to mi se kod njega dopalo od starta i to su neke njegove odlike koje volim. Volim i njegove lokne, u to sam se zaljubila – priča Ivana i smeju se zajedno jer Dodo sve razume.
Srpski zet kaže da je Ivana bila lepa i mirna što mu se jako dopalo, da je bila smirena i skoncentrisana na posao.
– Nisam znao šta se dešava u njenoj glavi, bila je nedokučiva, to me je zainteresovalo. – kaže egipatski Dodić.
Kažu da ponekad jezik može da bude prepreka jer postoje situacije kada neke stvari ne mogu da se dočaraju na nemačkom jeziku, kao što bi to moglo na maternjem.
-U Kairu se živi drugačije nego u Srbiji. Kod nas se sve mogućnosti sagledaju, Ivana ume da bude brza u odlukama. Ona mora sve u jednom trenutku da reši.- Ivana dodaje- Kada se oko nečega posvađamo, ja mu kažem na srpskom neke reči u besu, ali on sve razume. Dodo sam dolazi za Jagodinu, on nema problem sa tim. Njemu je Jagodina druga kuća. Kada razgovaramo o budućnosti, oboje se slažemo da bismo voleli da nastavimo život ili u Kairu ili u Jagodini…jednog dana. Kako bismo bili sa našim familijama. Ja sam vezana za roditelje i sestru. On je takođe vezan za svoje. Kada sam otišla u Kairo prvi put, bila sam oduševljena. Njegovi su me divno prihvatili i nije bilo nikakvih prepreka. Kada me je njegova majka videla prvi put, rekla mi je, da imam sestru koja nije udata, odmah bi je uzela za drugog sina. Oni nemaju predrasude kojih smo mi u Srbiji, često puni. – priča Ivana.
Prelepi Miro je sve vreme bio miran. Dok su Ivana i Dodo bili u Egiptu, on je bio u Srbiji, u Jagodini, na Đurđevom brdu. Uživao je u dvorištu Ivaninih roditelja.
Srpski zet, kada je u Jagodini, ne miruje. Sedne u auto i obilazi čaršiju. Pošto su njihovi najbolji prijatelji Jasmina i Vlada koji drže frizerski salon preko puta vrtića ,,Pionir“ on se kod njih i šiša i kod njih rado svraća. Takođe, kafu čestu piju u jagodinskom ,,Srcu“.
-Dodo voli srpsku kuhinju, sarmu, punjenu papriku, voli kada mu tašta spremi pasulj, a tast roštilj. Kada dođemo, budemo oko dve nedelje. Planiramo dolazak uskoro, radujemo se tome.
Ivana kaže da Austrijanci ne voli pridošlice ali samo one koji dolaze da ,,parazitiraju“ tj da žive na račun države. Situacija je drugačija kada pridošlice zaista dolaze i rade.
-Ima naših ljudi koji još uvek ne govore jezik, žive u nekim užasnim prostorima bez kupatila i WC-a ili im je tuš u kuhinji pored šporeta, a u Srbiji se ponašaju kao bogataši. Ja nikada nisam imala takav stav. Dodo i ja smo kupili stan u našem vlasništvu, stan je 70 metara kvadratnih, nalazi se u mestu pored samog Beča. Ja sam jezik odavno savladala. Ima naših ljudi ovde koji nisu obišli ni jednu austrijsku znamenitost a žive u Beču preko 10 godina. Beč je grad muzike, bogate istorije i zaista je zadovoljstvo živeti u njemu. Mi imamo prijatelje svih nacija i vera. Imamo prijatelje iz Hrvatske, Libana, Egipta, Turske, Slovačke i to je pozitivna stvar u Austriji tj Beču, toliko različitih nacija, kultura. – dodaje Ivana.
U njihovom toplom, udobnom domu zaista ima mnogo smeha. Opušteno je, prijatno…ovo dvoje ljudi koji dolaze sa potpuno različitih strana sveta, iz različitih kultura, našli su se bukvalno na pola puta i objedinili sve različitosti. Dokazali su da jedino što se računa i što vredi je ljubav i čovek.
-Jedno drugo za 10 godina vidimo isto, jedno pored drugog. Naravno, život je nepredvidiv. Gde god da budemo, u Kairu ili Jagodini, najvažnije je da mi sebe vidimo zajedno. Imali smo sreće da se pronađemo, kaže Ivana. Ona plače na sam pomen Jagodine i mnogo joj teško pada jer se svuda oseća kao stranac, i u Beču i u Jagodini.
-Jeste novac važan, svi radimo da bismo mogli da živimo ali…postoje stvari koje novac ne može da kupi. I broj tih stvari se povećava svake godine, jer tek s godinama se otkrivaju prave vrednosti. Kada uđem u Srbiju, meni se srce otvori. Kada prođem naplatnu rampu u Jagodini moje srce je na mestu. Mirno.
tekst Anita Mitrović
