piše Aleksandar Tirnanić

Oveštale šubare, kokarde sa vašara, neuredne brade, tetke sa ladnim trajnama što vonjaju na jučerašnju zapršku i onaj staklasti sjaj u očima “made in Ušće * 88 “. Tako bi, ukratko, mogla da se opiše gomila koja je na aerodromu dočekala svog Vojvodu od Kavlovca – Kavlobaga – Ogulina – Vivovitice. Dopisnik RTS – a nije odoleo, pa je hrljenje k Vojvodi nazvao stampedo. Zna da Vučić neće da mu zameri.

Dakle, bez obzira da li nam se to sviđa ili ne, da li se sa tim slažemo ili pred tim žmurimo, ali oni koji su bili na aerodromu, ali nikad i u avionu, oni su većinska Srbija. Oni, a ne mi, nikad ne bojkotuju izbore. Oni, a ne mi, nemaju pojma šta su to “ beli listići “ . Oni, a ne mi, odlučuju ko će da nas laže i potkrada, bar u jednom mandatu. Zna to i Vučić, to su izgubljene ovce njegovog stada, pa zato tako usiljeno glumata ležernost i bezbrižnost, a svoje verne čuvare napujdao na bivšeg mu idola. Lajte kere Jakopsfelda !

Slušao sam izjave tamo njih, dok su ustreptalo čekali da mesija aterira po drugi put međ Srbe. Ti ljudi kao da su ovih 12 godina proveli u nekoj zemunici, bez novina, televizije … redovnog snabdevanja mozga kiseonikom. Priče o “ srBskom Splitu “ i “ srBskom Dubrovniku “ ne samo da zvuče politički nekorektno, već, deluju potpuno sumanuto. Hrvatska je članica EU, članica NATO – a, a nama lome bagrenje oko Koršumlije, kad i kako hoće. I ne samo bagrenje, nego i žandarme. Šta bi sa tim obećanjem, da će navatati ubice? Isto što i sa drugim obećanjma. Ništa.

Imamo policiju koja nije u stanju da zaustavi pišljivi dron, ali i obećanje da će i te počinioce navatati. Šta bi s tim ? Isto, ništa. Ništa, ništa, ništa … Ali, tamo oni i dalje veruju, i dalje se nadaju, ne da i oni, jednom, odlete nekud sa tog aerodrome, ne da zaposle decu, ne da porave zube … ne ! Tamo oni bi “ srBski Dubrovnik “. Nikad tamo nisu bili, ni dok je bio jugoslovenski, ne bi sve i da je nešto srpski, ali, eto, oni žele baš to. To bi ih usrećilo, a sreća nema cenu.

I na kraju, da pojasnim, ako nešto nije bilo do kraja jasno – ne brine mene Voja Vojvoda, jer, od dočeka, pa do ispraćaja, neće mnogo da naudi. Čak ni onima kojima bi to poželeo. Ali, cela ova epizoda pokazuje koliko smo beznadežno udaljeni od stvarnosti, pa samim tim i od ikakve mogućnosti i sposobnosti da išta uradimo za sebe, za ovu zemlju i naraštaje koji dolaze. S tim u vezi, “ Hodam sad kao zombi “ bila bi puno primerenija kao himna, pogotovu pred utakmice tzv. Fudbalske reprezentacije Srbije.

 

Nema komentara