Svako ko prati ovu kolumnu mogao je da primeti da imam nizak prag tolerancije prema gluposti i prostakluku, naročito ako je “ Made in Serbia “ . To je nekako normalno, živim ovde, pa zašto bi me pogađale idiotske odluke vlade u Kazahstanu ili kučeća kaka na ulicama Temišvara ? Pokazati prstom na nešto što nije dobro, to je moje poimanje patriotizma. Naravno, u Srbiji deset prstiju je premalo da bi se ukazalo na sve ono što nije dobro, ali ovaj put pravim izuzetak – pisaću o nečemu što jeste dobro.
Priznajem, možda je tome, malo, doprinela i pobeda srpskih fudbalskih klinaca nad brazilskim fudbalskim klincima. Mislim, svaki sport je lep na svoj način. . . ali, mi smo prvaci sveta u fudbalu ! ! ! E, to je nešto ! Tim pre što naši klinci nisu protiv sebe imali samo drugu ekipu, već i sve one hijene iz F S S, opštu malodušnost, gubitnički mentalitet i ko zna šta još.
Ali, neću o fudbalu, time će ovih dana svi da se bave, pa ja mogu i da preskočim. Nešto drugo mi je skrenulo pažnju ovih dana – izbeglice. Ne one naše, na njih smo davno zaboravili, nego ove nove iz Sirije, Avganistana, Iraka i ko zna odakle još. Zapravo iz svih onih zemalja u kojima se ovako ili onako živelo, sve dok Amerika i njeni sveznici, nisu rešili da im uteraju demokratiju i ljudska prava. Naravno, demokratija košta, pa Ameri to naplaćuju naftom i rudnim bogatstvom, jer (gle, čuda!) demokratija i ljudska prava kriziraju baš tamo gde teče nafta.
Samo, neću ni o tome, besmisleno je, jer je van domašaja.
Dakle, pomenute izbeglice, na svom putu prema evropskom edemskom vrtu, prolaze i kroz Srbiju. I to popriličan broj njih. Naravno, kao u svakoj koloni nesrećnih, izbeglica ima raznih – od advokata i lekara, pa do običnog, jednostavnog sveta, koji pokušava da sačuva goli život. A izbeglički život, videli smo to, nije baš na nekoj ceni. Slušajući one kojima su azilanti posao čuo sam nešto što jeste tema ovog teksata – odnos prema izbeglicama ili azilantima. Kažu ti kojima je to posao, da među azilantima vlada mišljenje da su spašeni tek onda kad stignu do Srbije. Tek u Srbiji prema njima se odnose kao prema ljudskim bićima. I narod i policija prema njima se ophode onako kako se ophodi prema drugom čoveku. U Srbiji više ne strahuju od premlaćivanja, drumskih razbojnika u uniformi, ili bez nje, ne plaše se da će njihovi organi da završe u nekakvoj žutoj kući, pa na crnoj berzi organa . . . Srbija je sigurna kuća za azilante. Dobro, ne treba idealizovati, ima i ovde onih koji bi da zarade na tuđoj nesreći. Ali, život im više nije ugrožen.
Kad život provodite u zemlji u kojoj porodično nasilje deo folklora. Kad mediji vode mrtvu trku u opisivanju morbidnih detalja svake tragedije. Kad je pornografija jedini vid zabave, a politika se zasniva na teorijama zavere, onda ovakva vest nije samo vest. To je nada ! Nada da smo, možda, još uvek normalni. Nada da smo još uvek sposobni da saosećamo sa tuđom patnjom. Nada da smo ljudi.
Ne znam za vas, ali mene je ovo ispunilo ponosom više nego osvajanje Mundijalita. A, mnogo sam ponosan što smo prvaci sveta!

Nema komentara